Dete se povredi u školi ili na času fizičkog: Ko odgovara i da li roditelji imaju pravo na odštetu

Nova školska godina tek je počela, a zajedno sa knjigama, rasporedima i roditeljskim sastancima ponovo se otvara i pitanje o kojem se uglavnom razmišlja tek kada se nezgoda već dogodi, šta ako se dete povredi u školi?

Situacije mogu biti potpuno različite.

Učenik može da padne dok trči na odmoru, povredi ruku na času fizičkog, oklizne se na mokrom podu, padne niz stepenice ili se povredi u kontaktu sa drugim detetom.

Roditelj tada prirodno želi da zna ko je odgovoran.

Međutim, činjenica da se povreda dogodila u školskoj zgradi ili tokom nastave sama po sebi ne znači da je škola automatski dužna da plati odštetu.

S druge strane, ako je dete osigurano, mogućnost naknade iz osiguranja može postojati nezavisno od pitanja da li je škola napravila propust.

Upravo je razlika između te dve stvari ključna.

Škola mora da obezbedi bezbedno okruženje

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da ustanova mora da donese akt kojim uređuje mere, način i postupak zaštite i bezbednosti dece i učenika za vreme boravka u ustanovi, kao i tokom aktivnosti koje ustanova organizuje.

To znači da obaveza škole ne prestaje na vratima učionice.

Bezbednost učenika važna je tokom odmora, nastave, školskih aktivnosti i drugih događaja koje škola organizuje, ali iz toga ne proizlazi da je škola odgovorna za baš svaku ogrebotinu, pad ili povredu koja se dogodi tokom školskog dana.

Da bi se govorilo o odgovornosti za štetu, potrebno je pogledati kako je do nezgode došlo.

Nije isto ako dete tokom pravilno organizovanog časa fizičkog nezgodno stane i izvrne zglob i ako se povredi zbog neobezbeđene opreme, opasnog dela objekta ili propusta u nadzoru.

Mokar pod i nezgodan doskok nisu ista situacija

Zamislimo dva slučaja.

U prvom, učenik igra košarku na času fizičkog, pri doskoku nezgodno stane i povredi skočni zglob. Nastavnik je prisutan, teren je ispravan i aktivnost se odvija po pravilima.

U drugom slučaju, učenik se oklizne na mokrom hodniku koji nije obeležen, padne i slomi ruku.

Iako se obe povrede događaju u školi, okolnosti nisu iste.

Zakon o obligacionim odnosima uređuje opšta pravila odgovornosti za štetu, a jedno od osnovnih načela jeste da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je naknadi, osim ako dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice kada se odgovornost zasniva na krivici.

Zato se u konkretnom slučaju ispituje šta se dogodilo, da li je postojao propust, ko je imao obavezu da ga spreči i postoji li uzročna veza između tog propusta i povrede.

A čemu onda služi đačko osiguranje?

Ovo je deo koji roditelje često zbunjuje.

Na početku školske godine u mnogim školama roditeljima se nudi mogućnost da plate kolektivno osiguranje učenika od posledica nezgode.

To nije isto što i priznanje odgovornosti škole.

Kod osiguranja od nezgode presudno je šta piše u konkretnoj polisi, koji su rizici pokriveni, u kojim situacijama osiguranje važi i kolike su ugovorene osigurane sume.

Narodna banka Srbije objašnjava da osiguranje od posledica nezgode može, u zavisnosti od ugovorenog pokrića, obuhvatati posledice poput trajnog invaliditeta, troškova lečenja, dnevne naknade i drugih ugovorenih rizika.

Zbog toga roditelj ne bi trebalo da se osloni samo na informaciju da je „osiguranje plaćeno“.

Treba znati kod kog osiguravača je dete osigurano i šta konkretna polisa pokriva.

Da li osiguranje važi samo dok je dete u školi?

Ne mora.

Kod pojedinih kolektivnih polisa osiguranje učenika ugovara se tako da važi 24 časa dnevno, a ne samo dok dete sedi u učionici. Ali to nije nešto što treba pretpostaviti za svaku školu i svaku polisu.

Uslovi se mogu razlikovati.

Zato roditelji treba da pogledaju dokumentaciju koju su dobili prilikom plaćanja osiguranja ili da od škole zatraže podatke o polisi.

To je posebno važno kada se nezgoda dogodi na putu do škole, kod kuće, tokom vikenda ili na aktivnosti van škole.

Tek iz uslova konkretne polise može se utvrditi da li je događaj pokriven.

Šta roditelj treba da uradi odmah nakon povrede

U trenutku kada se dete povredi, naravno, prva stvar nije odšteta nego njegovo zdravlje.

Detetu treba pružiti odgovarajuću pomoć i, kada je potrebno, obaviti lekarski pregled.

Međutim, dokumentacija koja tada nastaje može kasnije biti važna ako se podnosi zahtev osiguravajućem društvu ili traži naknada štete.

Zato treba sačuvati lekarske izveštaje, nalaze, račune i drugu medicinsku dokumentaciju.

Ako se povreda dogodila u školi, važno je i da postoji evidencija o tome šta se dogodilo. Kod ozbiljnijih nezgoda roditelj može zatražiti informacije o događaju od škole, posebno ako postoje nedoumice oko načina na koji je do povrede došlo.

Ako je dete osigurano, treba što pre proveriti proceduru prijave osiguravaču, jer uslovi i potrebna dokumentacija zavise od konkretne polise.

Povreda na času fizičkog ne znači automatski odštetu od škole

Upravo ovo je možda najvažnija zabluda.

Ako učenik slomi ruku na času fizičkog, sama činjenica da je povreda nastala tokom časa ne znači automatski da je škola pravno odgovorna.

Za odgovornost škole važni su uzrok i okolnosti nezgode, ali istovremeno, ako postoji polisa osiguranja koja pokriva takvu nezgodu, porodica može imati pravo na određenu naknadu iz osiguranja u skladu sa uslovima ugovora, čak i kada nije utvrđena odgovornost škole.

Zato su to dva odvojena pitanja:

Da li postoji odgovornost za nastanak štete i da li konkretna nezgoda spada u rizike pokrivene osiguranjem?

Tek kada se odgovori na oba, roditelj može znati šta dalje.

Najvažniji papir možda je onaj koji roditelji retko pročitaju

Na početku školske godine iznos za osiguranje često se posmatra kao još jedna stavka među udžbenicima, priborom, ekskurzijama i drugim troškovima, ali mnogo je važnije od same uplatnice znati šta je zapravo kupljeno tim novcem.

Kolika je osigurana suma? Šta se isplaćuje kod preloma? Postoji li pokriće za troškove lečenja? Da li polisa važi 24 časa? Kako se prijavljuje nezgoda?

Odgovori ne moraju biti isti za svaku školu.

Zato roditelji već na početku školske godine mogu od škole zatražiti podatke o osiguravaču i uslovima kolektivne polise, umesto da ih prvi put traže u trenutku kada dete već ima ruku u gipsu, a ako do nezgode ipak dođe, najvažnije je ne pomešati dve stvari.

Škola može odgovarati kada za to postoje zakonski uslovi i konkretan osnov odgovornosti. Osiguranje, s druge strane, isplaćuje naknadu ako se dogodio osigurani slučaj predviđen polisom.

Jedno ne mora automatski da isključi ili potvrdi drugo i zato pitanje nakon povrede ne treba da bude samo „da li je dete osigurano“, već i kako je do povrede došlo i šta tačno piše u polisi koju smo platili?