Zvanično imamo preko 30.000 doktora, ali u praksi pacijenti udaraju u zid

Ipak, precizan presek između državnog i privatnog sektora i dalje je "siva zona" zbog paralelnog rada i nedostatka jedinstvenog registra.

Jer kada se ova brojka spusti na teren i podeli na državni i privatni sektor, dolazimo do paradoksa - zvanična statistika države i realno stanje u ordinacijama često se ne poklapaju.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, u sistemu javnog zdravstva (domovi zdravlja, bolnice, klinički centri) ugovore na neodređeno vreme ima nešto više od 20.000 doktora medicine. Od tog broja, ubedljivu većinu čine lekari specijalisti, dok je ostatak angažovan u primarnoj zdravstvenoj zaštiti (lekari opšte prakse). 

Iako Republički zavod za statistiku (RZS) beleži da u proseku na jednog lekara u Srbiji dolazi oko 339 stanovnika - što je na papiru u granicama proseka Evropske unije - realnost u državnim čekaonicama je drugačija. Nedostatak pojedinih specijalnosti (poput anesteziologa, radiologa, pedijatara i kardiohirurga) stvara višemesečne liste čekanja, pa su lekari u javnom sektoru pod konstantnim pritiskom velikog broja pacijenata.

Najveća nepoznanica srpskog zdravstva jeste precizan broj lekara koji rade isključivo u privatnom sektoru. Procene sindikata i strukovnih udruženja govore da se taj broj kreće između 4.000 i 6.000 lekara.

Međutim, ključni problem za statistiku jeste takozvani dopunski rad. Veliki broj eminentnih stručnjaka i profesora iz državnih klinika i kliničkih centara pravno je angažovan i u privatnim opštima bolnicama i poliklinikama. Zbog toga se jedno ime često vodi na dva mesta, što onemogućava kreiranje potpuno čistog, razdvojenog registra javnog i privatnog zdravstva.

Asocijacije privatnih zdravstvenih ustanova godinama apeluju na državu da se privatni sektor potpuno integriše u jedinstveni informacioni sistem zdravstva, čime bi pacijenti sa knjižicom lakše dolazili do lekara, a država imala jasan uvid u realne kapacitete oba sektora.

Dok statistika pokazuje stabilan broj licenciranih lekara, Sindikat lekara i farmaceuta Srbije upozorava na hroničan odliv kadrova. Prema istraživanjima Centra za politike emancipacije, Srbiju godišnje napusti oko 600 lekara koji zatraže sertifikat dobre prakse od LKS radi odlaska u inostranstvo (najčešće u Nemačku, Austriju, ali u poslednje vreme i u zemlje regiona poput Crne Gore, gde su primanja lekara značajno porasla).

Zbog toga se, uprkos solidnim ukupnim brojkama, sistem suočava sa problemom strukture i smene generacija - prosečna starost lekara specijalista u mnogim opštim bolnicama u unutrašnjosti Srbije prelazi 50 godina.

Prema izveštajima Svetske banke o fiskalnoj politici, građani Srbije izdvajaju značajna sredstva za lečenje van državnog sistema. Procenjuje se da prosečan građanin godišnje iz svog džepa potroši znatne sume na privatne preglede, lekove i dijagnostiku, što čini oko 35% ukupnih zdravstvenih troškova u zemlji.

To Srbiju stavlja u sam vrh zemalja u okruženju po privatnoj potrošnji na zdravlje.