Kako (ne)radi javna rasveta u Srbiji: Ulice bez noćnog svetla raj za sitne kriminalce, obijače kola i vandale!

Pitanje „Da li svuda u Srbiji imamo uličnu rasvetu i da li ona radi?“ nema jednostavan odgovor. Tačnije, odgovor je: Imamo je na papiru, ali u praksi - kako gde.

Iako je u 21. veku električna energija civilizacijska tekovina, stopostotna pokrivenost uličnom rasvetom u Srbiji i dalje je san.

U gradskim centrima pokrivenost je gotovo stopostotna. Glavne ulice, bulevari i trgovi su osvetljeni, a poslednjih godina uočen je masovan prelazak na energetski efikasniju LED tehnologiju.

Prigradska naselja su već kao siva zona. Neretko se dešava da svetli svaka druga ili treća bandera, ili da su čitave ulice u mraku jer infrastruktura ne prati brzu i često divlju gradnju.

U mnogim selima širom Srbije ulična rasveta je luksuz. Postoje mesta gde osvetljenje radi samo u „glavnoj“ ulici (kod prodavnice ili mesne zajednice), dok su bočne ulice u potpunom mraku. U najudaljenijim planinskim selima, ulična rasveta uopšte ne postoji.

Čak i tamo gde bandere postoje, to ne garantuje da ćete videti prst pred okom. Razlozi za neispravnu rasvetu su hronični problemi našeg komunalnog sistema:

Mnoge opštine su održavanje rasvete prepustile privatnim firmama kroz ugovore o javno-privatnom partnerstvu. Iako je ideja bila da se kvarovi brže otklanjaju, u praksi građani često nedeljama, pa i mesecima, čekaju da se zameni jedna obična sijalica jer se čeka „nalog“ ili „ekipa sa terena“.

U manjim mestima mreža je stara nekoliko decenija. Prva jača kiša ili vetar izazivaju kratke spojeve i pad sistema. Takođe, krađa bakarnih kablova iz trafo-stanica i sa bandera redovno ostavlja čitave kvartove u mraku.

Nije tajna da lokalne samouprave, kada upadnu u dugove prema EPS-u, pribegavaju nepopularnim merama. Rešenje? Selektivno gašenje. Rasveta se u pojedinim opštinama gasi tačno u ponoć ili u 1 sat iza ponoći kako bi se uštedela budžetska sredstva, ostavljajući radnike iz treće smene i mlade u mraku.

Ulična rasveta nije pitanje estetike, već bezbednosti i javnog zdravlja. Ulice bez svetla su raj za sitne kriminalce, obijanje automobila i vandalizam. Sa druge strane, bezbednost u saobraćaju je direktno ugrožena. Pešaci na neosvetljenim pešačkim prelazima u prigradskim naseljima postaju „nevidljivi“ za vozače, što neretko dovodi do tragičnih ishoda.

Tu je i problem pasa lutalica - kretanje kroz neosvetljene delove naselja gde se kreću čopori pasa predstavlja ozbiljan rizik za građane, naročito za decu koja se kasno vraćaju iz škole.

Srbija je trenutno zemlja ekstrema. Dok se u velikim gradovima testira „pametna rasveta“ koja se sama prigušuje i detektuje prolaznike, u unutrašnjosti se građani i dalje mole da sijalica na banderi ispred njihove kuće izdrži bar do zime.

Dokle god sijalica na banderi bude zavisila od političke volje, ažurnosti lokalnih direktora i stanja u opštinskoj kasi, delovi Srbije će, čim sunce zađe, nastavljati da tonu u mračni srednji vek.