Tektonsko zaluđivanje o nezavisnom pravosuđu, vlast zadržala poluge moći

Кonačna ponuda aktuelne vlasti u višegodišnjoj sagi "kako obezbediti nezavisno pravosuđe, a zadržati apsolutnu kontrolu nad njim", smeštena je na medijske margine s obzirom na to da je procenjena kao ne baš atraktivna vest. A i ponuda za taj dan (8. januar) je bila bolja: moglo se lamentirati nad naprednjačkom dilemom da li je u pitanju brutalni fašizam ili najbrutalniji fašizam (valjda u poređenju sa Aušvicom) to što su mediji preneli da je Danilo Vučić viđen u zvaničnoj delegaciji na proslavi Republike Srpske. Sa malo mašte te dve vesti su mogle i da se ukrste – da li bi nezavisno tužilaštvo, da smo ga stvarno dobili, smelo da stane na put takvim pritiscima i uvredama na račun medija?

Ali čak ni mašta nije bila potrebna da bi se shvatilo kako za porodice poginulih aleksinačkih rudara pitanje nezavisnosti pravosuđa nikako ne može da bude dosadna vest. Oni su bili ti koji su morali da se suoče sa odlukom Osnovnog javnog tužilaštva u Aleksincu o odbacivanju krivične prijave koju je zbog nesreće podnelo Ministarstvo rudarstva (preciznije Zorana Mihajlović koja više nije povlašćeni naprednjački kadar) i da shvate kako ni nakon ustavnih promena i donošenja seta pratećih zakona nemaju baš prevelike šanse da uz pomoć pravosuđa dođu do krivaca.

Nakon ustavnih reformi koje su kozmetički popravile sliku o zavisnosti pravosuđa, završena je debata o pet pratećih zakona koji bi trebalo da "poprave" ono što Ustav nije definisao.I dok je ocena dela stručne javnosti da je propuštena ogromna šansa i da glavnu ulogu u novim sudskim, odnosno tužilačkim telima (Visokom savetu sudstva - VSS i Visokom savetu tužilaca - VST), neće igrati oni koji rade u pravosuđu, dve najveće strukovne organizacije (Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca) smatraju da je učinjen značajan korak unapred.

I po svemu sudeći su zadovoljne tim korakom, s obzirom na to da je predsednica Društva sudija Snežana Bjelogrlić rekla:
- Ja volim da kažem u šali - neka ostane nešto mlađim generacijama, neka se i oni zalažu za unapređenje nezavisnosti.

A to bi valjda trebalo da znači kako ni sudije ni tužioci u ovoj zemlji nisu shvatili da je pravosuđe treća grana vlasti, da se radi o slobodama koje su već osvojene i da ne moraju više da vode viševekovne bitke poput onih za žensko pravo glasa ili ukidanje robovlasništva.- Ovo je jedna velika propuštena prilika u kojoj su ovog puta saučestvovala najveća udruženja. U VSS više se neće nalaziti ministar pravosuđa i predsednik odbora za pravosuđe, ali dobijamo četiri takozvana istaknuta pravnika bez kojih nijedna odluka neće moći da se donese. U narednom periodu nam veliki broj sudija odlazi u penziju i na taj način je otvorena mogućnost da svi oni budu zamenjeni homogenom političkom opcijom i da se potpuno zaokruži mehanizam partijske kontrole pravosuđa. Po meni, ovo je opasnije nego svi pritisci koje smo do sad imali, jer su strukovna udruženja pristala da izmenama koje ne donose ništa daju legitimitet. Ubuduće će biti teško uperiti prst u politiku, koja suštinski kontroliše pravosuđe, jer će oni sa pravom reći: čekajte, pa vaši predstavnici su ovo odobrili - kaže Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda.

A upravo na ovom primeru možemo da vidimo najveću prevaru koju nam je vlast servirala glumeći da se na referendumu o Ustavu borilo za nezavisnost pravosuđa. Tačno je da je i u to rešenje ugurala "istaknute pravnike", a da nije precizirala šta to znači (partijsku knjižicu SNS-a ili veliki broj objavljenih stručnih i naučnih radova), ali je bar u VSS obezbedila većinu sudijama: njih sedam naspram četiri pravnika. A onda je naknadno predložila da većina više nije većina, već da je za punopravnu odluku neophodno osam glasova, čime je "istaknutim pravnicima" omogućila pravo veta.Izgleda da su strukovna udruženja ili bar njihovi predvodnici našli neki svoj interes da to podrže, ali je nejasno koji je interes u tome našao Savet Evrope (SE) i Evropska unija (EU) čiji su predstavnici na poslednjoj javnoj raspravi obilato aplaudirali ministarki Maji Popović na predloženim rešenjima.

Budući da je Srbija još 2004. godine postala članica SE i da je 2009. podnela zahtev za članstvo u EU, profesor Ustavnog prava Tanasije Marinković ima i jedno dodatno pitanje: da li su te organizacije mogle kompetentnije da obavljaju svoju političko-stručnu ulogu s obzirom na nesrazmeru između velikog uticaja koji imaju i relativno malih pomaka koje je Srbija postigla na polju vladavine prava u proteklom gotovo dvodecenijskom periodu?

- Hvalospevi koje su evropski partneri uputili Ministarstvu pravde na kraju javne rasprave povodom nacrta pet pravosudnih zakona apsolutno su neprimereni. Proces njihove izrade nije bio ni transparentan ni inkluzivan. "Javne" rasprave su se održavale bez znanja stručne javnosti, a i kada je rasprava bila javna na njoj nije bilo članova Ministarstva koji bi mogli da čuju stavove stručne javnosti, odgovore na njih i eventualno ih uvaže. I, to nije sve. Ministarstvo je u međuvremenu uputilo Venecijanskoj komisiji izmene nacrta ne sačekavši kraj javne rasprave i ne obavestivši o tome našu javnost! Tako je fiktivna javna rasprava još više postala fiktivna: vodila se o onome što za Ministarstvo više nije bilo tema - kaže dr Marinković.