Državna nebriga i domaći mešetari

Pad ukrajinskog aviona AN-12 u Grčkoj, sa tovarom mina, proizvedenih u Кrušiku iz Valjeva, ponovo, po ne znam koji put, sa krajnje ozbiljnim povodom, ali i ovoga puta bezuspešno aktuelizuje pitanje proizvodnje i načina trgovine proizvodima domaće namenske industrije, bar onog njenog dela koji još uvek funkcioniše. No, pođimo redom.

Posle pada ruskog aviona, koji je nosio tovar "traktorskih guma", nedaleko od aerodroma "Nikola Tesla" na Surčinu, opet smo se suočili sa padom, ovaj put aviona ukrajinskog privatnog avio-prevoznika. Nažalost, u oba slučaja stradale su kompletne posade letelica. Osim toga, niz nesreća na poslu i pogibije zaposlenih u preduzećima koja pripadaju Grupaciji odbrambene industrije Srbije, u normalnim uslovima bi bio ne samo alarm za uzbunu, već bi uzrokovao ozbiljne analize šta i kako se radi u celom zaokruženom sistemu proizvodnje, distribucije i plasmana sredstava naoružanja i vojne opreme (NVO).

U društvu u kojem su pomerene sve normalne, uobičajene, standardne i posebne procedure koje su prisutne u procesu proizvodnje, distribucije i plasmana sredstava NVO, ovo sve što se dešava čak je i mala cene koja se plaća voluntarizmu i partokratijskom uređenju države.

Sama proizvodnja naoružanja i vojne opreme zahtevala je, još uvek zahteva i zahtevaće dok god namenska industrija postoji, da se strogo poštuju tehnološki procesi, procedure i postupci. Ne mogu, ili ne bi smelo na osnovu diplome fakulteta stečene za godinu dana ili manje - a da pritom diplomac i ne zna gde je taj fakultet - ili diplome "koju mi je tata doneo za rođendan", niti na osnovu plagiranih doktorata da se stiču važne državne funkcije i pozicije, koje omogućavaju da se upravlja procesima rada. To je pogubno, a cenu plaćaju radnici tih fabrika svojim životima, ali i društvo u celini.

U normalnoj zemlji i u normalnim uslovima, nezamislivo je da firme koje su osnovali pojedinci, "preko noći" naprave promet za godinu dana od 20 do 30 miliona dolara. Nezamislivo je da privatnik, bez obzira na kvalifikacije i sposobnost, nekažnjeno, može kupiti sredstva NVO ispod cene koju je ponudila državna kompanija Jugoimport SDPR, specijalizovana i visokokvalifikovana za taj posao. Pa da, onda, privatnik još naoružanje i vojnu opremu, kupljenu ispod proizvodne cene koštanja, dobije na veresiju, bez plaćanja. I da ih, ponekad, na kraju uopšte i ne plati.

Nezamislivo je da sudski organi u tom smislu ne preduzimaju ništa. U stvari preduzimaju - podižu optužnicu protiv lica koje je na sve to bezuspešno u više navrata upozoravalo nadležne organe, o čemu svedoči i slučaj Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz Кrušika.

Nezamislivo je da su Кrušik i Zastava oružje, dve fabrike koje zapošljavaju više od 5.100 ljudi, a pre tri decenije na platnom spisku su imale i tri puta više radnika, na rubu egzistencije, da zavise od milosti ili nemilosti državnih struktura koje su omogućile takav način poslovanja. I nisu preduzele ništa da se zaustavi dalja propast, pa su prošle godine prihodi Кrušika pali sa 6,7 na četiri milijarde dinara, dok je neto gubitak povećan četiri puta, sa 577 miliona na 2,06 milijardi dinara. Rezultati Zastava oružja bili su nešto bolji, jer su prihodi neznatno povećani, sa 4,5 na nepunih 4,7 milijardi dinara, ali ni to nije bilo dovoljno da se zaustavi dalji rast gubitaka za skoro 62 odsto, sa 616,5 na 997,5 miliona dinara.

Nenad Gojković, nekadašnji direktor Prvog sektora Jugoimporta SDPR