Zašto "Batut" skriva nalaze o zagađenju?

Iako se kineska kompanija Ziđin Majning, kada je krajem 2018. godine preuzela Rudarsko-topioničarski basen Bor, obavezala da će u rešavanje ekoloških problema uložiti 136 miliona dolara, situacija se u međuvremenu samo pogoršala. Ustanovljeno je da se gotovo svakodnevno beleže prekoračenja ne samo dozvoljene doze sumpor-dioksida u vazduhu već i teških, kancerogenih metala. Visoke koncentracije arsena zabeležene su i tokom 2022, pa je krajem januara koncentracija u vazduhu bila čak 180 puta viša od dozvoljene. Pokazalo se da ni u Smederevu situacija nije bolja: stručna ekipa akreditovane laboratorije Anahem iz Beograda, 9. septembra 2021. je uzorkovala nataloženu prašinu sa ravnih površina na tri lokacije na stambenim objektima u mestu Radinac (nekoliko kilometara udaljeno od Železare Smederevo) i ustanovila povišene vrednosti 10 različitih teških metala, među kojima se našao i potencijalno radioaktivni kobalt.

Za to vreme je arsen u vodi u Zrenjaninu nastavio da radi ono što već dve decenije radi, pa je ponovo konstatovano da su građani četvorostruko više izloženi dijabetesu, infarktu i hipertenziji. Pritom se problem izlio iz Zrenjanina, jer je u celom Banatu zabeležena najveća stopa obolelih od dijabetesa u državi (više od 170 na 100.000 stanovnika).

Malo bolja vest je stigla iz Majdanpeka, jer je Ziđin koper Srbija prošlog meseca kažnjen sa milion dinara zbog zagađenja reke Mali Pek teškim metalima u martu prošle godine. Problem je što to ne znači baš mnogo iz dva razloga. Prvo, pomenuta kompanija je ranije već platila kaznu zbog zagađenja u Boru, pa je to nije sprečilo da nastavi sa zagađenjem. Drugo, tužba je došla od strane Regulatornog instituta za životnu sredinu i obnovljivu energiju (RERI) i to nakon što su lično angažovali Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, koji je sproveo uzorkovanje mulja i ustanovio da bakra ima 17 puta više od dozvoljenih vrednosti, arsena 3,5 puta i olova u gotovo dva puta većoj vrednosti. Zbog toga RERI ukazuje da u ovom slučaju naročito zabrinjava izostanak reakcije nadležnih inspekcijskih organa, ministarstava ekologije i poljoprivrede, koji su utvrdili nezakonitosti, ali nisu podneli nijednu krivičnu prijavu.

Na osnovu ovih samo nekoliko nasumično izabranih primera, reklo bi se da u Srbiji ne postoji nikakva ozbiljna analiza ugroženih lokaliteta, niti strategija da se izađe iz problema.

Međutim, postoji. Projekat „Izrada nacionalne mape puta za unapređenje angažovanja zdravstvenog sektora - doprinos zdravom upravljanju hemikalijama u Srbiji do 2030. godine“, sproveo je Institut za javno zdravlje Srbije „Batut“ uz podršku Ministarstva zdravlja, a tehnički i finansijski podržan od SZO i realizovan tokom 2021. godine. Moto za njegovu izradu je bio: „Jačanje nacionalnih kapaciteta i intersektorskih sinergija u oblasti bezbednog upravljanja kontaminiranim lokalitetima i opasnim hemikalijama u cilju prevencije štetnog uticaja na zdravlje ljudi i životnu sredinu u Republici Srbiji“, a razlog za nastanak to što je Srbija civilizovana zemlja koja je duboko svesna da prema trenutno dostupnim procenama, 1,5 miliona smrti godišnje u Evropi može dovesti u vezu „sa postojanjem rizika po zdravlje poreklom od zagađene životne sredine, čije delovanje je moglo biti umanjeno ili eliminisano“. Uzgred, na to se i obavezala na 6. Ministarskoj konferenciji o životnoj sredini i zdravlju koja je održana u Ostravi (Češka) 13-15. juna 2017. kada je potpisala deklaraciju kojom je prihvatila da izradi i usvoji „Nacionalni multisektorski okvir za upravljanje kontaminiranim lokalitetima“.

Zakašnjenje od četiri godine je imalo svoju cenu, što smo nedavno videli zahvaljujući studiji medicinskog časopisa Lanset koji je utvrdio da je prosečna koncentracija olova u krvi dece u Srbiji jedna od najvećih u Evropi, ali što nismo mogli da vidimo na osnovu stope smrtnosti. Ne zato što se u Srbiji usled zagađenja umire manje nego u Evropi, već zato što Republički zavod za statistiku ne vodi evidenciju o tome. Od svih parametara koje UN očekuju da se prate, jedini podatak do kog je moguće doći odnosi se na smrt usled nenamernog trovanja (nema podataka o stopi smrti usled zagađenja vazduha ili vode). To je bezbolnije za vlast – krivica može biti i individualna, a u ostalim slučajevima je odgovornost pre svega države a tek onda pojedinačnih zagađivača.