Srećna porodica

Milošević i njegova porodica su u seriji prikazani kao napaćenii, tužni, napušteni i maltretirani ljudi, koje
je uzela na zub nova „zločinačka“ vlast, rešivši da profitira na njihovoj nesreći. Srećom, bivši predsednik
je ispoljio razum, hrabrost, a pre svega duševnost i požrtvovanje, predavši se mirno i ne dozvolivši da iko
strada zbog njega. Gotovo patetično.

Sa druge strane, scenarista se samo simbolično, dotakao istorijski neminovne istine. Da je zbog tog
čoveka, a dobrim delom i njegove porodice, stradao čitav jedan narod. Stotine hiljada mladih i nevinih
ljudi je pobijeno i obogaljeno u idiotskim ratovima. Čitave generacije ostale bez doma i domovine.

Penzioneri pokradeni, banke orobljene i ispražnjene, inflacija razorila ono malo života preostalog posle
bombi, pobijeni novinari i politički protivnici, država ekonomski i kulturno devastirana i vraćena pedeset
godina unazad, izgubivši red i šansu za ulaz u Evropsku uniju i povratak normalnog života... I sve to
zarad bolesne ambicije jednog čoveka i njegove žene.

U čitavoj seriji, nema ni spomena o Ivanu Stamboliću, Slavku Ćuruviji i celoj plejadi ljudi koji su
pogubljeni po direktnom ili barem indirektnom nalogu bračnog para. Tišina, muk, praznina... Kroz čitavu
seriju se provlači nemoć, izgubljenost, nekompetentnost, neznanje i nesposobnost nove vlasti, koja
pokušava da uhapsi najvećeg sina ovoga naroda, bez razloga i po stranom nalogu, usput ne umevši i ne
mogavši organizovati čak ni osnovne poluge državne vlasti, vojsku i policiju.

Ismeva se novi predsednik Vlade, koji eto čak ni za tako banalnu operaciju privođenja osumnjičenog lica, nema rezervni plan B.

Ali se zato vrlo uspešno reklamira par marginalnih političara, koji su u prethodnih dvadeset godina
izgubili ugled, čast, pa čak i osnovno ljudsko dostojanstvo, a još vlastima mogu poslužiti za neku prljavu
uslugu.. Reklamiraju se propali advokati, koji karijeru započinjaše u kancelarijama slavnih očeva, a
završiše u skuštinskim klupama, jer je očito utanjio prihod iz advokature, kojom nikada i nisu uspevali
ozbiljno i profesionalno da se bave, bez pomoći i uticaja politike.

Reklamiraju se psihijatrijski slučajevi koji su mahali pištoljima i nekažnjeno pucali na policiju koja je samo vršila svoju zakonsku obavezu. Daje se mogućnost povampirenja niščima duhom, moralnim kepecima koji su sada uz skute vlasti, a tada bili sakriveni u podrumima nadajući se da će ih nadležni organi, a i narod zaboraviti. Njih i njihove male mizerne postupke, sitne i krupnije krađe i zloupotrebe sa većim ili manjim koferima...

Ipak, svi su oni zanemarili samo nekoliko bitnih činjenica. Intelekt i svest mase gledalaca. Onih koji
pamte, onih čije političke i životne stavove ne formira RTS niti Pink u svojim informativnim emisijama.

Onih koji su bili svesni značaja hapšenja i privođenja pravdi dokazanog zloćinca i manipulatora, kao i
značaja njegovog izručenja međunarodnom sudu i izbegavanja postupka u našoj zemlji, pred rovitim
sudovima i pod pritiskom potencijalnih daljih podela i sukoba u državi, koji su mogli dovesti i do
građanskog rata. Onih, koji će konačno sutra glasati, ne dozvolivši avetima prošlosti (i sadašnjosti) da
unište živote još neke, nove generacije u Srbiji.

Učitelj u penziji (ime i prezime poznato redakciji)