LIČNI STAV Dragan Velikić: Tajna mišjesive sobe

Navedeni odlomak je iz romana Tibora Varadija, Tajna mišjesive sobe (Akademska knjiga, 2020), koji je objavljen pre skoro pola veka na engleskom i mađarskom jeziku, a prošle godine i na srpskom u prevodu Vicka Arpada. Za sve to vreme nisu se menjali obrasci ponašanja, barem ne u prostoru od Vardara pa do Triglava, gde se narodu nikada nisu podnosili "troškovnici održavanja jednog takvog aparata" kao što je država, i gde su se umesto bušenja, luftbaloni samo još više naduvavali. I tako naš svet nije postao ni manji ni pregledniji, već zamršeniji, nepravedniji, beznadežniji.

Zato i aktuelna urota Telekoma i Telenora u rušenju SBB-a, odnosno Junajted medija, nije predmet istrage Bezbednosno-informativne agencije (BIA), već je predmet istrage "krtica" koja je pustila u javnost podatak o uroti.

Više se i ne krije da država i njene službe ne rade u interesu zaštite građana, dakle, ne otkrivaju afere, niti hapse prekršitelje, već otvoreno kažnjavaju one koji ukazuju na lopovluk i korupciju. Uostalom, uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je obelodanio malverzacije i pljačku u Krušiku, suspendovan je i hapšen, dok jedan od vinovnika te afere, sada već pokojni otac nekadašnjeg ministra policije, nije odgovarao zbog zloupotrebe i korupcije, kao ni njegov sin, odnedavno ministar vojske. To je samo jedan detalj. Naša stvarnost nikada nije bila uređena po Aristotelovom obrascu stvarnog i mogućeg, već po prinipu nestvarnog i nemogućeg. Što nemogućnije, to stvarnije!

Ne piše Tibor Varadi o vlasnicima pečenjara koji postaju direktori javnih preduzeća, o ministrima plagijatorima, niti o državnom vrhu koji uzgaja marihuanu. Tajna mišjesive sobe je roman o obrascima, i kao takav priručnik za uzbunjivače. Stranicama ovog romana stalno promiču senke Beketa i Joneska. Do kraja se neće saznati zašto su zidovi sale za sednice u dalekom samoupravljačkom vremenu socijalizma prefarbani mišjesivom bojom. Neće se otkriti ni vinovnik te operacije, portir koji nosi naočare za sunce sa zelenim staklima, pa mu je svaka nijansa sive boje nedostupna.

Međutim, uloga portira je da alanfordovski naduvava balon apsurda, i kao takav samo je kotačić u mehanizmu koji omogućava da troškovnik održavanja državnog aparata ostane narodu nedostupan. Sve što portir čini, kompatibilno je, recimo, delanju sadašnjeg predsednika Srbije, koji je upisao školu za košarkaškog trenera. Luftbaloni umesto da se buše, samo se još više naduvavaju. Besmisao raste, odvlači se pažnja sa suštinskih stvari, sve se radi da bi se zasenila prostota.

Ali, naprednnjaci nisu samorodni. Politički predznak je nevažan. U pitanju je ko zna koja po redu mutacija kvarljivog ljudskog materijala, uvek po istom obrascu - "u ime naroda". Službe bezbednosti u Srbiji postoje da bi se borile protiv slobode i normalnosti pojedinca. To je obrazac koji se prenosi već dva veka. Mediokriteti su oduvek uporište svake nedemokratske vlasti.

Srbija je danas razrovana ledina. Narod je zapušten i pogubljen. Vlast mu određuje čak i strane sveta. Gore i dole, napred i nazad, zamenili su mesta. Pa tako, nova glavna železnička stanica u Prokopu nosi odrednicu - Centar. Jer, u Srbiji nije centar tamo gde jeste, već tamo gde vladalac kaže. Zato toliko neuravnoteženih među nama. Uostalom, na sajtu gazdinstva Jovanjica lepo piše: "Želja nam je da vam na što jednostavniji način omogućimo da uživate u svim čarima organski proizvedene hrane."

A Tibor Varadi kaže: "Stvarnost nije pravougaonog oblika, jer da jeste, onda bi broj palih heroja uvek bio paran".

Dragan Velikić, književnik i dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade