'ALO, SJENICA, TRAFO... Opasnost, visoki napon

Okupio se čestit svet, domaćini raskrilili kapije svog gazdinstva, otvorili vrata svojih kuća da toplo bošnjačko srce prigrli i druge goste uz njega. A Ono selo za trpezu, prihvatilo se sira i goveđe pršute, drmnulo i jednu rakiju, pa se setilo da smo na pragu zime, snegovi samo što nisu, vreme je i za Deda Mraza, a posle Deda Mraza mogu i izbori da budu, pa da se krene sa ispunjavanjem želja:

- Treba li vam što god ljudi, neki most možda, škola neka, put, bolnica? Imate li možda viška pilećih nogica, da ja očas posla to uvalim Kinezima za leteće automobile, a posle će oni nama da naprave auto-put za tričavih 14 miliona evra po kilometru iako se svuda u svetu takav put pravi za tri miliona evra. Al' kad smo ih onako lepo zeznuli sa pilećim nogicama, što da ih ne nateramo i auto-put da nam naprave. Bezveznjakovići jedni, šta pa oni pa znaju sta je auto-put i koliko košta. Evo bas tu preko onog ćuvika pored vašeg sela sam im rekao da proteraju put. Ja sam lično trasu crtao.

Ljudi gledaju, odmahuju glavom, al' ajd' da ne uvrede gosta pa da zatraže jedno dve stvari da im Ono učini. Progovara domaćin:

- Evo, nama bi značile ove dve stvari, ajd' prvo ova teža. Možete li da nam popravite ovaj napon struje jer je baš slab, mnogo se mučimo sa time, pa vi to vidite kad dođete u Beograd sa tim vašim saradnicima i stručnjacima da li to može, to nas baš muči. A ovo drugo je sitnica, posle ću vam i to reći šta je.

Ono skače, grabi telefon komanduje:

- Kakav Beograd. To ćemo odmah sada da završimo. To ne može da čeka. Zovite mi Grčića!

Posle nekoliko sekundi prilazi jedan od onih što čuva Ono od oduševljenog naroda, mada kad narod vidi šta sve Ono radi, izgleda da ti treba da čuvaju narod da mu Ono više ne radi ovo. Dodaje mobilni telefon i šapuće da svi čuju:

"Grčić je na vezi!"

Ono ushićeno, grabi mobilni, mljacka u slušalicu i počinje:

- Grčiću, je l' može 35 kilovata ovde na Pešterskoj visoravni u selu Doliće. Može. Dobro, nemoj manje od 35 kilovata da imaju ljudi za muzilice za krave i da bude do marta. Ne može do marta? A do juna? Može do juna! Odlično. Ajd' zdravo!"

Narod zbunjen, sleže ramenima. Ono pobedonosno gleda domaćina, domaćin se pitomo osmehuje. Ono sigurnim glasom kaže:

- Ajd' sad da čujem i drugu stvar, šta ste hteli?

Domaćin nekao snebivajući se, skoro pa stidljivo odgovara:

"Aaaaa ne, ne. Ma nikako. Pa vi ste već dve glavne i velike stvari uradili za nas, put i struju. I to ne običan put nego, auto-put. Ovu ćemo sitnicu sami da rešimo."

Ono insistira da mu domaćin kaže šta je bila druga stvar, ali ne da se starina:

"Ma nikako, sitnica je to, sami ćemo mi to u selu. Naposletku, neka ostane nešto i za sledeći put."

Dok brekću motori helikoptera koji će Ono odvesti u nove radne pobede, jer ne ide da blindirane džipove akaju po neasfaltiranim pešterskim putevima, jedan znatiželjni novinar dođe do domaćina, pa ga upita:

"Šta je bila ta druga stvar koju ne rekoste predsedniku? A onoliko je insistirao."

Domaćin ga odmeri, pa punim gorštačkim glasom, da ga svi čuju, nadjačavajući buku helikoptera snažno kaza:

"Treba nam u selu signal za mobilni, ne rade nam ovde mobilni telefoni, promukosmo od dernjave i vike. Al' sami ćemo mi to, sinko!"

Srđan Milivojević, građanski aktivista