Nemanja Nenadić: Tužioci odbacuju prijave bez valjanog razloga

Nenadić kaže da pored toga što se korupcija teško otkriva i retko prijavljuje, glavni razlog za neotkrivanje korupcije jeste i to što tužioci, koji su nadležni da preduzmu gonjenje nedovoljno koriste moguće izvore informacija, koji posredno ukazuju na korupciju, kao što su, na primer, podaci o nameštenim javnim nabavkama, izveštaji DRI ili Saveta za borbu protiv korupcije.

- Čak i kada dobiju krivične prijave, tužioci ih odbacuju bez valjanog razloga – navodi Nenadić.

Prema procenama Svetskog ekonomskog foruma, trošak korupcije je najmanje pet odsto globalnog bruto nacionalnog proizvoda. Imajući u vidu da je BDP Srbije oko 40 milijardi evra, i da se naša zemlja nalazi na sredini lestvice po Indeksu percepcije korupcije, može se zaključiti da svake godine kroz koruptivne poslove oko dve milijarde evra završi u privatnim džepovima.

SNS je 2012. godine dobila podršku građana jer je obećavala oštru borbu protiv kriminala i korupcije. Ta borba je, nažalost, izostala. Da li imate utisak da ova vlast zapravo vodi brorbu za širenje korupcije i kriminala?

- Ni jednoj vlasti ne odgovara korupcija koja nije pod kontrolom, gde oni koji su na nižim lestvicama u hijerarhiji koriste položaj za sopstvenu korist. Srbija, kada je reč o korupciji, danas ima dva velika problema. S jedne strane, dodatno su oslabljene one institucije koje bi trebalo da se bore protiv korupcije, a mnoge od njih ni pre 2012. (pre svega tužilaštvo) nisu bile voljne da istraže slučajeve korupcije na visokom nivou ukoliko za to ne postoji politička podrška. Drugi problem je to što se neke aktivnosti, koje bi se inače smatrale koruptivnim (poput dogovora o tome ko će izvoditi najveće infrastrukturne radove), legalizuju kroz donošenje posebnih zakona za te projekte, ili se izuzimaju iz primene zakona na osnovu međudržavnih sporazuma.
Da li znate za nekog funkcionera ili državnog činovnika (direktora, gradonačelnika, načelnika, inspektora...) protiv koga je podneta optužnica zbog korupcije?

- Postoje mnogi javni službenici, pa i neki funkcioneri, na primer direktori javnih preduzeća, protiv kojih su vođeni postupci zbog korupcije. Njihov broj varira od godine do godine, ali se nikada nije ni približio stvarnom broju slučajeva korupcije. Pored toga što se korupcija teško otkriva i retko prijavljuje, glavni razlog za takvo stanje jeste to što tužioci, koji su nadležni da preduzmu gonjenje nedovoljno koriste moguće izvore informacija, koji posredno ukazuju na korupciju, kao što su, na primer, podaci o nameštenim javnim nabavkama, izveštaji DRI ili Saveta za borbu protiv korupcije. Takođe, ostaju neispitane i brojne dokumentovane sumnje u zloupotrebu položaja, trgovinu uticajem i štetno raspolaganje javnim resursima koji su objavljeni u medijima ili kroz međusobne optužbe aktera na političkoj sceni. Najzad, čak i kada dobiju krivične prijave, tužioci ih odbacuju bez valjanog razloga, kao što se, na primer, dogodilo u slučaju nabavke „novogodišnje jelke“ u Beogradu pre nekoliko godina, ili u slučaju zloupotrebe resursa javnog preduzeća „Putevi Srbije“ pred junske izbore u selu Kukulovce kod Leskovca.

Gde se Srbija danas nalazi po „koruptivnim apetitima“ ljudi na vlasti?

- Ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji nemaju nužno veći „koruptivni apetit“ od svojih prethodnika ili od onih koji će doći posle njih. Uopšte uzev, mada bi za borbu protiv korupcije bilo najbolje da vlast vrše pošteni ljudi, na tako nešto se ne može unapred računati, niti ima garancija da će neko ko je bio pošten pre nego što dođe na vlast, ostati takav. Granica nepoštenja je kontrola od strane institucija i javnosti, a problem današnje Srbije nisu „koruptivni apetiti“, već to što je kontrola nosilaca vlasti slaba, a broj građana koji je spreman da se angažuje nije dovoljan da bi taj vid kontrole bio delotvoran.

Kako kontrolisati koruptivne marifetluke vlasti kada u parlamentima, od opštinskog do republičkog, nema opozicije i kada se ne poštuju zakoni koji se odnose na dostupnost informacija od javnog značaja?

- Opozicija gotovo nikad nije mogla da spreči zloupotrebe vlasti ni kada je imala značajno učešće u skupštinama, ali je mogla da učini vidljivijim štetne poteze vlasti, da daje korisne predloge za rešavanje problema. Međusobna kontrola političkih aktera može doneti veće koristi građanima kada je skupštinska većina „na klackalici“, kada od podrške jedne grupe zavisi hoće li vlada biti formirana i hoće li opstati. Međutim, u praksi smo videli da takve situacije mogu biti i štetne, kada vodeća stranka kupuje podršku manjih partnera, grupa i pojedinčnih poslanika ustupcima koji su na štetu budžeta. Zato su nam potrebne snažne nezavisne institucije i dobri zakoni, a njih ćemo imati tek kada ljudi koji su na vlasti shvate da će takav vid kontrole i njima koristiti onda kada se nađu u opoziciji. To važi i za pristup informacijama. Da su Vlade do 2012. obezbedile punu javnost svoga rada i obezbedile da se izvršavaju rešenja Poverenika za informacije, i sadašnjim vlastima bi bilo znatno teže da odstupe od te prakse.

Zašto se vlast ne obazire ni na pritiske javnosti?

- Pritisak domaće javnosti za takve korenite promene za sada očigledno nije dovoljan, ali je, bez obzira na snagu vlasti, jasno da postoji velika mogućnost građana da utiču na politiku, kao što se pokazalo u nekoliko konkretnih slučajeva – npr. minihidroelektrane, promene urbanističkog plana za Košutnjak i najava uvođenja „karantina“ početkom jula ove godine. Druga mogućnost za popravljanje stanja može biti uticaj spoljnog faktora, pre svega EU, kao što se pokazalo u nekoliko navrata u prošlosti. Ovogodišnji izveštaj Evropske komisije dobro identifikuje mnoge koruptivne probleme i traži da se oni reše, ali je pritisak sa političkog nivoa za sada nedovoljan, zbog „kosovskog pitanja“ kojem se nesumnjivo daje najveći značaj, zbog izmenjenih spoljnopolitičkih okolnosti (mogućnost da vlast dobije značajnu podršku za svoje poteze van EU), kao i zbog brojnih nerešenih pitanja unutar same Evropske unije.

Koliko na porast korupcije utiču poslovni aranžmani koji na razne načina isključuju konkurenciju, kao što je npr. gradnja autoputeva ili prodaja PKB-a, „Beograđanke“...?

- Zaključivanje ugovora bez nadmetanja je uvek štetno. Firma koja dobije posao bez nadmetanja, ili na nadmetanju pod uslovima koji su skrojeni baš za nju, dobila bi posao i na poštenom nadmetanju, ako je njihova ponuda zaista najbolja. Zbog toga nema ni jednog dobrog razloga za državu da se konkurencija isključuje, može biti samo štete. Čak i kada bismo pretpostavili da su se predstavnici vlasti trudili da posao zaključe u najboljem javnom interesu, a ne gledajući svoje privatne interese, ovakva praksa podstiče korupciju. Naime, jednom kada vlast krene da ugovara najvrednije poslove na ovaj način, onda će svaki novi poslovni partner tražiti iste takve privilegije i urušava se čitav sistem. Takođe, vlast koja direktno ugovara poslove vredne milijardu evra i to proglašava za stvar od nacionalnog značaja, gubi moralno pravo da krivično goni nekog službenika za javne nabavke koji na sličan način namesti svom prijatelju posao vredan 10 hiljada evra. U primerima koje ste naveli, prodaja „Beograđanke“ je različita, jer je tu postojala mogućnost nadmetanja, a javila se samo jedna firma. Tu bi mogla biti sporna odluka da se prodaja vrši upravo u ovom trenutku, kada su poslovni prostori manje traženi (zbog pandemije). Činjenica da je samo jedna firma bila zainteresovana, pogotovo u kontekstu njene povezanosti sa predstavnicima Ministarstva finansija, ukazuje da su možda postojale neke informacije o mogućnostima za za dalje korišćenje tog poslovnog prostora koje nisu bile dostupne drugim potencijalnim investitorima.

Stiče se utisak da u Srbiji niko ništa ne sme ili ne može da kupi ako nije blizak s vlastima?

- O tome će moći da se govori kada neko ko je onemogućen u kupovini iznese dokaze, bilo javnosti ili tužilaštvu.

Kako ocenjujete najnoviji Izveštaj Evropske komisije po pitanju borbe protiv kriminala i korupcije i vladavine prava u Srbiji?

- Izveštaj je dobro ukazao na mnoga važna pitanja i nedostatke u borbi protiv korupcije. Na primer, izričito je navedeno odsustvo koordinacije i neispunjenost antikorupcijskih planova, poseban zakon za linijsku infrastrukturu i međudržavni sporazumi koji isključuju nadmetanje, činjenica da nisu ispitani navodi uzbunjivača u slučaju „Krušik“, v.d. stanje u državnoj upravi, neopravdana tajnost medicinskih nabavki, nerazmatranje izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, potreba za unapređenjem Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, mali broj konačnih osuda za korupciju na visokom nivou i mnogo toga drugog.
S druge strane, neki problemi nisu dovoljno naglašeni. Npr. pored v.d. stanja u državnoj upravi, isti problem, sa daleko težim posledicama, postoji i u javnim preduzećima.

Šta znači ocena o ograničenom napretku u borbi protiv korupcije?

- Opšta ocena o „ograničenom napretku“ na polju borbe protiv korupcije je zasnovana na opažanju nekih ne naročito bitnih pomaka. Na primer, konstatuju se neki koraci za primenu novog Zakona o sprečavanju korupcije (zapošljavanje novih službenika), ali ne i propust da se do 1.9.2020, do kada je trebalo da budu izabrani članovi Veća Agencije, uopšte započne postupak njihovog izbora.

Zašto se u Izveštaju EK nije decidiranije insistiralo na oštrijoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije?

- Izveštaj EK sasvim dovoljno insistira na borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Problem je što ne postoje neka unapred određena merila za ocenu o tome kada će se smatrati da je ta borba na dovoljnom nivou. Tako se u izveštaju svake godine porede statistički podaci o broju pokrenutih i okončanih postupaka za korupciju. To jeste značajan pokazatelj, ali ne može biti jedini. Suštinski napredak bi trebalo meriti prema tome da li su ispitani svi poznati slučajevi u kojima su iznete sumnje na korupciju, da li je na osnovu otkrivenih slučajeva korupcije ispitano da li se ona dogodila i tamo gde nije bila prijavljena, a okolnosti su bile slične i da li su izmenjeni propisi koji su omogućili da dođe do korupcije ili da ona ne bude otkrivena.

Skoro svaki dan nerežimski mediji ili opozicioni političari dokumentovano ukažu na neku novu koruptivnu ili kriminalnu aferu u koju su upleteni predstavnici vlasti. Zašto policija i tužilaštvo ne rade na proveri tih navoda?

- Prvo, nije svaki navod o korupciji isti, ima slučajeva koji su potkrepljeni dokazima, ali i sumnji koje je nemoguće proveriti; nekad se ukazuje na postupke koji su nesumnjivo štetni sa stanovišta javnog interesa, ali je postupanje „pokriveno propisima“ pa verovatno nema krivičnog dela i slično. Prema sadašnjim propisima, tužilaštvo ima dužnost da ispita podnete krivične prijave za određeno krivično delo i protiv imenovanog ili neimenovanog pojedinca. Na osnovu onoga što se sazna na drugi način, na primer kroz medijske objave, postoji mogućnost, ali ne i obaveza tužilaca da pokrenu postupak po sopstvenoj inicijativi, čak ni kada su tvrdnje ili sumnje o korupciji koje su iznete u javnosti argumentovane, a ne samo uopštene. Odsustvo takve zakonske obaveze svakako može da posluži kao zgodan izgovor da se istrage ne pokrenu kada je slučaj „osetljiv“ za vlast i kada bi sprovođenje istrage moglo doneti glavobolje tužiocu. Pored toga, ne treba zaboraviti da je postojeće ustrojstvo tužilaštva takvo da postoje i mogući kanali političkog uticaja, kroz monokratski princip odlučivanja i način njihovog izbora.

Koliko na godišnjem nivou iznosi vrednost koruptivnih poslova u Srbiji, odnosno koliko novca kroz koruptivne radnje završi u privatnim džepovima?

- Ne postoji naučni metod koji bi omogućio da se tako nešto precizno izračuna, niti su u skorije vreme rađena istraživanja koja bi mogla da pokažu egzaktne rezultate. Postoje podaci iz istraživanja javnog mnenja na osnovu kojih se može proceniti da se u Srbiji svake godine dogodi nekoliko stotina hiljada slučajeva „sitne korupcije“, ali ta statistika ne pokriva slučajeve zloupotrebe službenog položaja koje ne uključuju davanje mita. Drugi metod koji bi se mogao koristiti je poređenje cena dobara, usluga i radova koji se ugovaraju na slobodnom tržištu sa onima do kojih se dolazi kroz direktne pogodbe. Prema procenama Svetskog ekonomskog foruma, trošak korupcije je najmanje pet odsto globalnog bruto nacionalnog proizvoda. Imajući u vidu da se Srbija nalazi negde na sredini lestvice po Indeksu percepcije korupcije, nema razloga da se pretpostavi ni da je kod nas stanje bolje.

Zašto narod trpi korumptivnu vlast?

- Retke su situacije kada je veliki broj građana spreman da se angažuje kako bi promenio vlast, kako god ona bila loša i iz kojeg god razloga je loša. U principu, da bi do tog angažovanja došlo, nije dovoljno da samo vlast bude loša, već i da u izgledu stoji neka jasna alternativa. Druga varijanta je promena na vlasti na izborima. Velika većina građana je uvek i za svaku vlast znala ili smatrala da je korumpirana. Međutim, to nije uvek bio motiv da glasaju protiv nje, a razlozi su razni. Prvo, veliki je broj ljudi koji na neki način imaju koristi od koruptivnog ustrojstva, na primer, zato što im on obezbeđuje zaposlenje ili neku drugu korist koja im ne pripada. Još je veća grupa onih koji misle da bi i opozicija bila jednako korumpirana kada bi dobila priliku za to, pa se na izborima opredeljuju na osnovu nekih drugih razloga ili uopšte ne glasaju.

Da li je moguće u ovom trenutku suprotstaviti se političkoj korupciji?

- Sada, kao i ranije, treba koristiti sve mogućnosti da se ona pokaže i da se pokuša promena stanja. Na primer, organizacija Transparentnost – Srbija daje godinama konkretne predloge šta treba da se učini da bi se smanjile mogućnosti za političku korupciju, a verujemo da su neki od njih uticali na nalaze međunarodnih organizacija koje prate stanje u Srbiji i traže promene. Ukoliko bude bila otvorena mogućnost, na javnim raspravama ćemo dati konkretne predloge za izmene zakona koje bi trebalo da se dese tokom naredne godine, na primer za promenu pravila kada je reč o finansiranju stranaka i kampanja, zaključivanje ugovora o javno-privatnom partnerstvu i drugo. Takođe, godinama objavljujemo podatke o nezakonitom političkom uticaju na upravljanje javnom upravom i javnim preduzećima, i radimo monitoring funkcionerske kampanje i finansiranja izborne kampanje.
Ako je politička korupcija najprisutnija u Srbiji, da li to znači da su čelnici političkih stranaka na vlasti najodgovorniji za širenje korupcije?

- U Srbiji političke stranke koje su na vlasti u praksi poseduju moć koja im po Ustavu ne pripada. Ona se ogleda ne samo u kreiranju državne politike kroz zakone, što je legitimno, već i na upravljanje čitavim javnim sektorom. To se najbolje vidi kroz činjenicu da i pored zakonskih rešenja iz 2005, 2012 i 2016. umesto profesionalne državne uprave i upravljanja javnim preduzećima, imamo partijsko upravljanje, koje je oličeno u jednoj ili u više vladajućih stranaka. Pored toga, naročito u poslednje vreme, promoviše se princip unutarpartijske kontrole kao nešto što bi trebalo da reši problem korumpiranih kadrova, umesto da taj posao rade državne institucije. Mada su sednice partijskih foruma zatvorene za javnost, pa nije poznato kakav je uticaj drugih na donošenje odluka, utisak je da o mnogim bitnim pitanjima odlučuju isključivo lideri.

Da li očekujete da će, nakon još jednog negativnog Izveštaja EK, vlasti u Srbiji pokrenuti oštriju borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije u sopstvenim redovima?

- Snaga uticaja EK najviše zavisi od toga u kojoj meri će Komisija i najmoćnije države članice insistirati na rešavanju problema, šta će ponuditi vlastima u Srbiji zauzvrat, odnosno šta će preduzeti ukoliko vlasti ne urade ono što je preporučeno u izveštaju. Na primer, vidimo da je proces pregovora značajno usporen (otvaranje pregovoračkih poglavlja), ali nikada nije jasno saopšteno da se on neće ubrzati dok se ne dogode konkretni pomaci u vladavini prava. Takođe, vidimo da se iz EU najavljuje investicioni paket, sa značajnim javnim radovima u Srbiji i ostatku Balkana, za koje će biti sprovođene javne nabavke. Bilo bi logično da se ta pomoć uslovi obavezom da Srbija i susedne države primenjuju javne nabavke i za sve one radove koji se finansiraju iz budžeta ili kredita.