FENOMEN GRIGORIJE Prete mu i napadaju ga jer ga se plaše!

Čovek o kome pričamo, je sveštenik monaškog imena Grigorije. Vladika, koga bi mnogi voleli za predsednika a koga se vlast boji, pa u tom strahu napada! Ko je Grigorije reći će o njemu oni koji su sa njim živeli, pa tako za Sabornik piše o Grigoriju Mirko Lečić:

- Grigorije je u Hercegovinu došao 1992. godine sa 25 godina, u Tvrdoč je na sebi doneo sao mantiju. U Nemačku je otišao 2018, sa 51 godinom. Nije odneo ništa sa sobom. Na sebi je imao samo mantiju, monašku.

Zovu ga "Maserati" vladikom, tužakaju za "pretnje", plaše ga se! Očigledno da vladika Grigorije ima tu duhovnu moč prepoznatu kod ljudi da povede, da im pruži mir i utehu, da im bez glume i dramskih pauza objasni i dobro i zlo. Da li je razlog za strah i to da ima sve ono što oni nemaju, čast, znanje, moral? O vladikinom materijalnom pričaju oni koji to ne bi smeli.

- Nama je Grigorije ostavio svojih najlepših 26 godina života, truda, volje i energije. Bio je dobar pastir i duhovni otac. Dostojan Hercegovine i trona Svetog Vasilija. Sve ono za šta se trošio i stvarao, ostavio je nama i našim pokoljenjima, valjda da dela sude, kako je davno rečeno - uglas kažu Hercegovci.

A šta kažu, šta će ostati iza onih koji ga tako napadaju, onih koji su majstori spekulacija i neostvarenih lažnih obećanja? Tek ćemo mi i vreme suditi o njima. Ono što vladika zna i čega se pokorno drži je da je svako mesijanstvo akt bezbožnika, dok je u Srbiji to postala moda na svim nivoima političke elite. Svi bi da dižu zadužbine u ovoj osiromašenoj zemlji, ali ne od svog, već od narodnog novca, međutim u tim megalomanskim pokušajima sve najčešće ostane "prazna" priča. To više nije ni smešno već ozbiljna bolest koja je zahvatila "SNS firmu! 

A iza Grigorija ostade uređeno i obnovljeno u veri ostade da gori slavska sveća i čuje se molitva u skoro svakom pravoslavnom domu u Hercegovini, među Srbima odakle su nam koreni, predsedniče Vučiću, a zatim i obnovljenja hercegovačka Gračanica, Tvrdoš, Saborni hram u Trebinju, Žitomislić, Mrkonjići, Sveta trojica u Gacku, i stotine drugih!

Na mržnju, tužbe i napade, vladika Grigorije odgovara svetosavski, saborno:

- I kada se ljudi nas odriču i kada nas ne vole i kad nas ne prihvataju - mi ne smemo da se odirčemo njih, Mi moramo njih da volimo!

Takvim stavom, rukom pruženom i biskupu i muftiji, danas Srbe rado vide i u Mostaru i u Dubrovniku, Monika Belući i Kusturica snimaju filmove po kršu, košarkaška elita se skuplja kod Bodiroge na kampu, trguje se vinom, medom. Kada se u Srbiji ophrvanom koronavirusom, pogleda komunikacija u medijaima i sa medijima između vlasti i opozicije, između režima i slobodno mislećih, vidi se da je ljutnja velika.

I na jednoj i na drugoj strani, da su ljudi nemirni, da su bili zatvarani pa puštani, pa bolesni, da im se govori šta da misle i šta da rade, da im se govori da su loši i neodgovorni, da ih lažu. I oni koji misle drugačije su slabi i neujedinjenji, ljuti zbog toga, spremni da se radikalno bore, Srbija je pred "belajem"! Možda ne sutra, ali dugoročno jeste! Od gladi, do rata! Ko to ne vidi nije živeo ovde devedesetih, pa ni 5. oktobra kada je građanski rat izbegnut za tren.

I zašto Srbi očima traže Grigorija! Zato jer živi reči starca Porfirija, "ne možeš čoveka pridobiti ljutnjom, nego samo dobrotom"! I dok se nadam da će kao neki super junak da skine mantiju i da od Grigorija postane Mladen i postane simbol okupljana svih nas, san se završava, isto brzo kao i san o slobodi, boljem životu... Nije to bar realno ni blizu, veran je vladika Bogu, a mi se sebično pitamo ko će biti veran nama?

I tako ispričavši nam priču o zecu i slonu reče vladika: "jedino što mogu da Vam pokažem i kažem, ali sa svešću da mnogima neće značiti ništa ili ni malo, u mojim ličnim dokumentima ne piše moje lepo kršteno ime Mladen, nego Grigorije! Ja nisam slon, samo Grigorije!”

I neće narod hteti slona sigurno, ali će tražiti nekog svog Grigorija, ili nekog drugog, sa mantijom ili bez, da nas povede iz zla u koje smo upali! I nebitno je i ko je, već kako govori i misli, da nas okuplja a ne deli, da govori delima, da nas smiruje a ne "pali", da nas ne laže!