TUŽNA STATISTIKA Mladi u Srbiji nezaposleni i u velikom riziku od siromaštva

Prema podacima Eurostata za 2017. godinu, stopa nezaposlenosti mladih, u svim zemljama gde je merena, veća je od stope opšte nezaposlenosti. Ta stopa iznosi 16,8 odsto od ukupne radne snage za zemlje EU-28, dok je u Srbiji više od 31,9 odsto, što znači da je u procentu mladih 15–24 godine, nešto više od 3 od 10 osoba bez posla.

Takođe, prema podacima Eurostata za 2017. najviši procenat mladih uzrasta 16 – 29 godina koji su u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, zabeležen je u Grčkoj (45,9 odsto) i u Srbiji (43,2 odsto), dok su najniže stope u Sloveniji (16,0 odsto), Malti (15,3 odsto) i Češkoj (12,1 odsto).

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, nezaposlenost mladih je dvostruko veća od opšte nezaposlenosti, pa tako stopa zaposlenosti ukupne populacije 2019. godine iznosi 49,6 odsto, a stopa nezaposlenosti 9,5 odsto, dok je kod populacije mladih (15–24), stopa zaposlenosti duplo manja (22,6 odsto), a stopa nezaposlenosti skoro tri puta veća (26 odsto), (RZS, 2019).

Prema ranijim podacima, najveća nezaposlenost je kod mladih žena, uzrasta 15-24 godine, gde stopa nezaposlenosti dostiže 39,5 odsto. Međutim, ni muškarci istog uzrasta nisu u boljem položaju - kod njih je stopa nezaposlenosti 32,2% (Žene i muškarci u Republici Srbiji, 2017).

Takođe, ono što ukazuje na lošu poziciju mladih na tržištu rada, jeste povećanje fleksibilizacije u radnim ugovorima, odnosno smanjenje ugovora za stalno - broj mladih (15-24) sa ugovorima za stalno opao je sa 74,5 odsto (2008.) na 51 odsto (2016.) od svih zaposlenih, dok se znatno povećao broj onih koji rade sa privremenim ugovorima - sa 18,1 odsto 2008. godine na 40,9 odsto 2016. godine. (Stanojević, Petrović, 2018:151).

Osim ovoga, treba ukazati i na aspekt statističkog merenja stope zaposlenosti Republičkog zavoda za statistiku. Naime, zaposlenim licima se smatraju oni koji su “najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici” obavljali neki plaćeni posao (u novcu ili naturi), što znači da nam stopa zaposlenosti ne otkriva realnu sliku o uslovima rada, vrstu radnog angažmana, stepen (ne)sigurnosti poslova, visinu primanja i rad “na crno”, poslove koji podrazumevaju privremene ugovore, a koje mladi najčešće obavljaju.

Loš položaj na tržištu rada svakako utiče na životni tok mladih. “Odlaganje zasnivanja porodice predstavlja i odlaganje integracije u proces socijalne reprodukcije” (Tomanović, Stanojević, 2015).

Mladi sve duže ostaju u zavisnom odnosu spram roditelja. Podaci Eurostata pokazuju da u Srbiji jako visok procenat mladih živi sa roditeljima – 2018. godine, čak 59 odsto mladih uzrasta 25–34 godine još uvek je u roditeljskom domu i taj broj je u porastu od 2013. godine kada je bio 54 odsto. Ovaj procenat je takođe dosta visok i za Hrvatsku (62,4 odsto), Grčku (57,5 odsto), dok je prosek za EU zemlje 28,4 odsto.

Jasno je da nemogućnost adekvatnog zaposlenja i generalno loš materijalni položaj mladih, utiču na izbor da se ostane u nekoj vrsti stambene i finansijske sigurnosti primarne porodice. Pored ovih faktora koji stvaraju prepreke društvene integracije mladih, istraživanja govore i da mladi imaju nizak nivo “političke i građanske participacije”, što ukazuje na njihovu nedovoljnu integrisanost u politički sistem društva (Ibid.) Da mladi nisu “zainteresovani” za politiku i da “ne raspravljaju o politici”, niti se trude da budu politički informisani, zaključak je još jedne studije (Popadić, et.al, 2019).

Generalno, možemo se reći da postoji izražen stepen neizvesnosti koju mladi imaju u pogledu vlastitite u budućnosti, gde “univerzitetsko obrazovanje i visoke kvalifikacije sve manje mogu da garantuju stabilne i sigurne karijere”, a “tranzicija od obrazovanja do zaposlenja sve više gubi svoj standardni
oblik” (Tomanović, Stanojević, 2015: 7), pri čemu su mladi prinuđeni da se obrazuju i stiču sve veći broj kvalifikacija sa nepredvidivim posledicama svog položaja na tržištu rada. 

Nepovoljan materijalni položaj mladih utiče na to da oni sve više razvijaju “individualne atomizovane prakse delanja” (Tomanović et, al. 2012), što se svakako u slučaju srednjoškolaca u ovom uzorku poklapa i sa generacijama njihovih roditelja, čiji se veći dio radnog i životnog veka vezuje za postsocijalistički period ‘’blokirane transformacije’’ (Lazić, 2011).

Tokom 2019. godine, podaci svedoče o tome da su u Srbiji među nekim od osnovnih problema mladih, pored nezaposlenosti i rizik od siromaštva, nepovoljan položaj marginalizovanih grupa mladih, kao i stanje njihovog mentalnog zdravlja.

Istraživanje koje je sprovelo Ministarstvo omladine i sporta i Centar za edukaciju, na uzorku od 1.000 mladih uzrasta od 15 do 19 godina pokazuje da je kod više od 45 odsto mladih prisutna briga o svakodnevnim problemima, 12 odsto ima osećaj potpune bezvrednosti, a 7 odsto je razmišljalo o samoubistvu.

Svi ovi faktori, od kojih su najvažniji želja za boljim životnim standardom i mogućnost zaposlenja, kao i pesimizam u pogledu budućnosti srpskog društva utiču da veliki broj mladih napušta zemlju (Popadić, et.al, 2019. Tako, istraživanje iz 2019, rađeno na uzorku od 1.120 ispitanika, pokazuje
da tri četvrtine mladih u Srbiji od 14 do 29 godina izražava želju/nameru da emigrira. Srbija je po tim podacima svrstana na prvo mesto u odnosu na zemlje regiona (Popadić, et. al. 2019).