Doktorka bez straha: Vlast je promenljiva, a mi svi ostajemo da živimo ovde

Kada je korona zvanično prijavljena u Srbiji, Kikinda je postala žarište, pa su tamošnji lekari imali težak posao da zaustave širenje bolesti i spreče "srpski Vuhan". 

- Kikinda je na naše veliko zadovoljstvo odolela teškim izazovima od početka pandemije i rekla bih, ipak izbegla sudbinu da bude Vuhan, zbog čega smo se svi plašili. Trenutno je situacija u našem gradu stabilna. Svi smo i dalje na oprezu, ali zbog naglog popuštanja mera i u strahu od tzv. "drugog talasa" virusa. Računamo na svest sugrađana i pridržavanje mera zaštite, u pogledu nošenja zaštitnih maski i rukavica, koje neće dovesti do ponovnog rasta broja obolelih - kaže doktorka Marčeta.

Nažalost, iz Kikinde su proteklih nedelja stizale i druge negativne vesti, studentkinja Jovana Popović je 22 dana ležala u zatvoru u Zabeli, jer je "prekršila mere samoizolacije". Da li je to narod zaboravio?

- O Jovaninom slučaju saznala sam na društvenim mrežama. Iako smo sugrađanke, devojku ne poznajem lično, ali sam čula da je sjajna osoba sa puno energije i da je neustrašiva. Mislim da je zbog toga i stradala. Ljudi koji ne koriste društvene mreže nisu bili u mogućnosti da saznaju prave činjenice o njenom hapšenju, pretežno mislim na stariju populaciju, koja isključivo gleda određene televizijske programe sa nacionalnom frekvencijom. Mislim da je odjek o toj nepravdi koja se dogodila trebalo da bude mnogo veći. Čitala sam Jovanin intervju i stekla sam utisak da je u njenom slučaju bio splet loših i nesrećnih (ili namernih) okolnosti, prvenstveno mislim da u startu nije imala adekvatnu odbranu, koja bi savesno obavila svoj posao i zaštitila njene interese. Citirala bih sudiju Majića koji je odlično opisao jedini način da povratimo poverenje u institucije,ča to je "nepristajanje časnih ljudi u institucijama na saučestvovanje u bezakonju", te shodno tome nadam se da će Jovana imati fer i pravično suđenje i da ce biti oslobođena za krivično delo, koje joj se stavlja na teret.

Kao mlad lekar i građanin ove zemlje, ne libite se da iznesete javno, šta je dobro i šta nije. Da li je to 2020. godine hrabrost ili ludost?

- Odgovor na ovo pitanje je krajnje jednostavan. Društveno je odgovorno iznositi stav i mišljenje, o različitim problemima sa kojima se i kao pojedinci i kao pripadnici jedne nacije svakodnevno susrećemo. To je imperativ. Ja to ne vidim ni kao hrabrost, ni ludost, već kao jedini mogući način da se nešto promeni na bolje. I ne vidim zasto bi ikome kome je u interesu napredak ove države, u svakom smislu te reči to smetalo. Veliki broj kolega ne sme javno da se oglasi, strahujući da će biti izloženi pritiscima, omalovažavanjima, sprečavanju u profesionalnom usavršavanju. Doći će i vreme kada će i strah prestati, a ljudi progovoriti. 

Da li ste imali problema jer su Vaši neki stavovi suprotni od onih koje propagira vlast?

- Kao osoba koja nikada nije bila politički aktivna i ne posedujem partijsku knjižicu, moram reći da nikakve veće probleme nisam imala. Što ne znači da neću. Mislim da su sve strukture prepoznale moju dobronamernu kritiku, ugao iznošenja mišljenja, revolt prema ponižavajucem tretmanu prema zdravstvenim radnicima i to duži niz godina. Problemi koje imamo nisu od juče, nisu striktno vezani za ovu vlast, već imaju mnogo dublje korene i ja sam stava da se gušenjem pojedinaca koji imaju konstruktivne zamerke, ništa ne postiže, već da se samo dublje uranja u sunovrat. Dobijam samo pohvale, pa čak i od ljudi koji su u vladajućoj stranci, što mi je iskreno drago. Mi nismo dva naroda, samo smo sad zbog nekih nesrećnih okolnosti izuzetno polarizovani, iako su nam ambicije i nade iste, a to je bolji život za sve nas.

Pacijente i ne treba da zanima "ko je čiji", osim da budu zbrinuti kako dolikuje. Zar ne?

- U medicini postoji samo jedan cilj. Taj cilj je zdravlje i dobrobit pacijenata. U tom smislu, mislim da je zdravstvo poslednja oaza u Srbiji, u kojoj apsolutno nije bitno ko je kakve političke opredeljenosti, tretman je prema svima ravnopravan i isključivo se gleda pacijent. Ponosna sam što je to tako i nadam se da se taj odnos neće promeniti. Iako je zdravstvo decenijama unazad degradirano, iako se svi zdravstveni radnici bore sa teškim izazovima – teškim uslovima rada, slabom tehničnom opremljenošću, nestašicama lekova i sanitetskog materijala, malim zaradama, to nikada nije uticalo na sam rad, motivaciju i humani pristup prema pacijentima. Ako uspemo to da očuvamo i dalje i ne dozvolimo da teške prilike jos više zatruju međuljudske odnose, onda smo na dobrom putu da poboljšamo i druge strukture društva. U pandemiji se pokazalo požrtvovanje zdravstvenih radnika, ali i uvažavanje i priznanje građana. To mi mnogo znači. Mislim da je ovo prelomni momenat, kada bi se konačno moglo u fokus staviti sve što može da se uradi za dobrobit i zdravlje cele nacije.

Koliko je teško biti lekar u Srbiji, student u Srbiji...

- Svakome ko se odluči da ide na fakultet predstoji jedna teška borba. I to ne mislim samo na studije kao takve - učenje, odricanje, stres. Materijalni položaj roditelja, školarine, knjige, na kraju neizvesnost oko zaposlenja, sve to dodatno doprinosi težini položaja studenata. Medicinski fakultet, kao jedan od najtežih i apsolutno najduži po broju godina studija, posebna je priča. Posle šest godina, mlad lekar nema čemu da se nada, pogotovo ako živi u velikom gradu, gde je konkurencija ogromna i mogućnosti zaposlenja su minimalne. Zato većina studenata jos tokom studija počinje da uči i usavršava nemački jezik, ili pak neki drugi. Povećanja plata "na kašičicu" u prethodnim godinama nisu bila dovoljna da bi motivisala te ljude da ostanu. Liberalizacija uslova zapošljavanja u nekim zapadnim zemljama je vrlo primamljiva. I da se razumemo, nije to do samih zarada, to je zbog uslova rada, napredne medicine, načina usavršavanja, podjednakih šanse za sve, bez obzira na to odakle dolaze. Kolege masovno napuštaju zemlju, a plašim se da će se posle ove pandemije to jos vise dešavati. To je velika šteta, jer smo u ovoj situaciji pokazali da nam je u zdravstvenom sistemu koji teško funkcioniše već godinama, jedina prava snaga u ljudima.

Profesorka Ena Nedić zapalila je svoje diplome ispred Narodne skupštine, a onda su je razapeli na društvenim mrežama?

- Koliko sam primetila, jedni je najstrašnije kritikuju, kažu da je to i zaslužila jer je "bila u paktu sa đavolom", a drugi je opravdavaju. Lično, za njen čin je potrebna ogromna hrabrost. Isto tako mislim i da je to jedan akt ljudskog očajanja. Nije humano osuđivati ljude za slabosti u određenim momentima, loše odluke, bitno je da se nisu previše kompromitovali i učestvovali u kriminalnim radnjama i da su shvatili greške. 

Neizvesnost egzistencije, život od danas do sutra, naterao je određene ljude da pristupe u tom momentu, naizgled lakšem rešenju. Ispostavilo se da je to dugoročno teži put. Ako nam je interes da smanjimo tenziju, ne smemo dopustiti radikalizam koji bi samo produbio ponor i doveo do nesagledivih posledica. Koliko je samo naših sugrađana i sada angažovano u takvim aktivnostima, neki iz čiste obesti, neki iz ubeđenja, a neki iz straha?! Ljudima koji shvate da su izabrali "pogrešnu stranu" treba pružiti ruku. Samo to je način da sšto bezbolnije izađemo iz svega ovoga što nam se dešava. Vlast je promenljiva, a svi mi ostajemo da živimo u ovoj zemlji. Zajedno. 

Trenutno radite u Kikindi u bolnici zbog kovida 19, ali završavate specijalizaciju. Šta dalje?

- Posle skoro dva meseca rada na Infektivnom odeljenja, dežurstava i svih izazova sa kojima smo se susretali, dobila sam saglasnost direktora da se vratim učenju za specijalistički ispit koji je zbog pandemije odlozen. Ukoliko položim, vraćam se u kikindsku bolnicu da radim kao specijalista interne medicine. Ne mogu da kažem da nisam razmišljala o nastavku karijere u inostranstvu, kao i sve veći broj mojih kolega, ali za sada ne bih volela da budem prinuđena na taj korak. Ovde su mi porodica, prijatelji, ljudi koje volim, celog života sam želela da radim u rodnom gradu i zaista ne bih želela da me niko i ništa ne "otera" odavde.