LIČNI STAV dr Stevan Gajić: Raspad politike Aleksandra Vučića

U Beogradu je Dmitrij Medvedev podržao srpski narod, ustav Srbije i međunarodno pravo, izjavivši u Skupštini Srbije da pitanje Kosova i Metohije može da se rešava samo u okvirima Rezolucije 1.244 Saveta bezbednosti UN. Drugim rečima, da je bilo koji kompromis (o kojem Vučić stalno govori) mogućan jedino pri očuvanju teritorijalne celovitosti Srbije. Konačno, to je dobra vest za građane naše države, ali je suprotna planovima Vučića koji se tiču južnog dela zemlje.

Dok su južnom pokrajinom Srbije vladali koalicioni partneri Vučića, bivše vođe albanskih terorista Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, diplomatiju EU vodila Federika Mogerini, a u Albaniji čvrsto držao vlast Edi Rama, predsednik Srbije je uspevao da uz pomoć svojih savetnika Tonija Blera i Soroša mlađeg korak po korak kolabira prisustvo Beograda na Kosovu. Idilu je narušio prištinski „premijer“ u ostavci Haradinaj, nazvavši plan o „razgraničenju“ između Kosova i Srbije dogovorom Vučića, Tačija i Rame. Plan je predviđao da Srbija prizna nezavisnost Kosova i predaju Prištini Preševa na jugu centralne Srbije u zamenu za četiri opštine na severu pokrajine. Ideju trojke Tači-Rama-Vučić podržavao je bivši sastav Evropske komisije, takođe i NATO.

Protiv plana promene granica na Balkanu, međutim, istupili su, svako iz svojih razloga, Rusija, Nemačka i Velika Britanija. Berlin strepi od lančane reakcije prekrajanja granica u celoj Evropi, a Rusija istupa u zaštitu teritorijalne celovitosti Srbije, čijim delom ona smatra Kosovo i Metohiju. Bilo kako bilo, i jedni i drugi su protiv eksperimenta Vučića, Tačija i Rame.

Po završetku posete Medvedeva, to je potvrdio i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko, u izjavi listu „Večernje novosti“:

„Moskva bi mogla da učestvuje u procesu dijaloga o Kosovu i Metohiji, ali samo ako budu postojali zainteresovanost Beograda za to i odgovarajući poziv od Beograda... Kosovsko pitanje treba rešavati striktno u međunarodno-pravnom okviru, na osnovu Rezolucije 1.244 Saveta bezbednosti UN... Za nas ne može da postoji korekcija granica između dve države, jer ne priznajemo Kosovo. Sada Kosovo i Metohija jeste pokrajina u sastavu Srbije“.

Iako je Medvedev samo ponovio stav koji je predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izložio tokom njegove januarske posete Beogradu, uporni Vučić se nada da će uspeti da promeni pristup rukovodstva Rusije. Zato će prilikom posete Moskvi, najavljene za decembar 2019. godine, on ponovo ubeđivati Rusiju da prenebregne sopstvene interese kako bio pokrenula reviziju Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1.244 i omogućila Vučiću da na nekakav način prizna nezavisnost pokrajine. Vučić je odmah posle posete Medvedeva pokazao kako planira da to uradi.

U intervjuu bečkom listu „Standard“ objavljenom 23. oktobra, na pitanje o priznanju Kosova, Vučić je rekao da je „to za Srbe teško pitanje... (i da je) ideja EU bio model sporazuma dve Nemačke, bez formalnog priznavanja od strane Beograda, što bi, naravno, bilo jednostavnije za Srbiju“.

Drugim rečima, model „dve Nemačke“ dozvolio bi Kosovu kao nezavisnoj državi da stupi u UN kako se to dogodilo u slučaju Istočne i Zapadne Nemačke 1971. godine. Kao i dve Nemačke, Srbija i Kosovo formalno se ne bi međusobno priznali, ali ne bi smetali jedni drugima da u punom kapacitetu učestvuju u radu međunarodnih organizacija. Vučić govori da je to „jednostavnije za Srbiju “! Možda bi njemu lično i bilo jednostavnije. Ali Rusija je pokazala da nije spremna na kršenje međunarodnog prava, odricanje od Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1.244, svoje jedine pouzdane poluge uticaja na Balkanu. Jer bi takva kapitulacija Srba kao naroda u konačnici uvela Srbiju u NATO. Predajući Kosovo, jedino što bi Vučić mogao dati Zapadu u zamenu za očuvanje svoje vlasti – to je članstvo Srbije u NATO, na isti način na koji je to učinio njegov idol i učitelj predsednik Crne Gore Milo Đukanović.

To da NATO i Rusija nemaju u Srbiji isti status, 23. oktobra je u intervjuu RTS-u diskretno podsetio i direktor Spoljne obaveštajne službe Rusije Sergej Nariškin. Na pitanje da li Rusija još traži od Beograda dodelu diplomatskog statusa za ruske saradnike Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu, on je odgovorio da to „nije zahtev, već zakonita molba ruske vlade, po tradiciji po kojoj isti status uživa niz zapadnih predstavništava u Srbiji“.

I taj primer pokazuje svu šizofreničnost spoljne politike Vučića. On piše pismo Trampu, moli aktivno uvlačenje SAD u pregovore o Kosovu, istovremeno Rusiju ne poziva već joj samo zahvaljuje na podršci, iako je ambasador Bocan-Harčenko nedavno jasno rekao da bi se Moskva uključila „ako budu postojali zainteresovanost Beograda za to i odgovarajući poziv od Beograda“.

Upravo ovim Rusija je direktno poručila da samo od Beograda zavisi njeno neposredno priključivanje zaštiti interesa Srbije tokom pregovora. 

Te ponude Moskve predsednik Srbije, naravno, ignoriše i ne pokušava da zvanično pozove Rusiju da se uključi u pregovarački proces, izjavljujući da format pregovora neće biti promenjen. Vučić se pravi da ništa ne čuje, nadajući se izgleda da u Moskvi sede sve same budale. Svaki put kad čujemo od zvaničnih predstavnika Rusije nešto o Rezoluciji Saveza bezbednosti UN 1.244, Vučić im zahvaljuje na principijelnoj podršci i svaki put posle njihovog odlaska nastavlja kao da ništa nije bilo i opet kao papagaj ponavlja mantru o „bolnim kompromisima“ o Kosovu ili sugeriše, ili otvoreno govori, o „razgraničenju“ sa Albancima i mogućnosti priznavanja Kosova ako Srbija dobije „nešto“ u zamenu.

Ipak, čudno ponašanje Vučića ima logično objašnjenje. Šef države izgubio je manevarski prostor. S obzirom da Beograd do sada nije priznao Kosovo, Zapad može prestati da gleda kroz prste na diktaturu uspostavljenu u Srbiji. Ne može Vučić da dobije nikakvu „kompenzaciju“, na isti način na koji ni plan o razgraničenju više niko ne podržava. Nije slučajno da se u najnovijim preporukama uticajne „Heritidž fondacije“ specijalnom predstavniku predsednika Trampa ambasadoru SAD u Nemačkoj Ričardu Grenelu direktno govori o neophodnosti priznavanja Kosova u postojećim granicama. A ovo znači da je okončan međunarodni konsensus velikih država, u kojem je spoljna politika Vučića svima odgovarala. Obećati sve svim stranama je lako, ali kada nastupi dan naplate računa ispostavlja se da niko nije zadovoljan.
Povrh svega, predsedniku ne manjkaju ni unutrašnji problemi. Opozicija ne želi da prisutstvom u Skupštini legitimiše predaju Kosova i zbog toga bojkotuje izbore. To nervira rukovodstvo Evropske unije, koje na razne načine, sve do pokušaja organizovanja pregovora vlasti i opozicije, nastoji da ubedi protivnike Vučića da u proleće 2020. godine učestvuju na parlamentarnim izborima. Glavna opoziciona koalicija „Savez za Srbiju“ jasno se protivi izmenama Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1.244 i protiv je ulaska Srbije u NATO. Zato su ih njihovi protivnici, provučićevski sistemski liberali, već počeli nazivati „agentima Kremlja“ i „Savezom za Veliku Srbiju“.

Sem bojkota Srbiju potresa i jedan veliki skandal. Posle priloga „Raša tudej“ o kupovinama oružja Saudijske Arabije u Srbiji, koje je na kraju završilo u rukama terorista Islamske države u Jemenu, pojedini mediji i opozicija svakodnevno pitaju Vučića o ulozi ministra unutrašnjih poslova Srbije i ministrovog oca u tom skandalu. Ispituju i veze Vučića i predsednika Crne Gore s bivšim šefom obaveštajne službe Palestine Muhamedom Dahlanom i njegovu ulogu u šemi izvoza oružja u Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate.

Izbijaju sukobi i unutar vladajućeg tima – početkom oktobra Beograd je bio paralizovan protestom taksista protiv konkurencije Kar gou. Prve je javno podržala ministar saobraćaja Zorana Mihajlović, a druge – predsednik vlade Ana Brnabić. Pri tome Vučić, podržavši faktički Brnabićku, nije uspeo da primora Mihajlovićku da ustukne. To je još jedan primer da je Pandorina kutija već otvorena. Što Vučić bude više slabio, razbuktavaće se novi skandali. Realne razmere zloupotreba otkriće se tek posle smene vlasti u zemlji – uostalom Zapad sve više gubi interes za veštačku podršku njegovom režimu.

Ne slabi samo Vučić, taj proces zahvatio je više zemalja Balkana. Premijeri Albanije i Severne Makedonije Edi Rama i Zoran Zaev takođe su suočeni sa unutrašnjim skandalima i problemima. Sav oslonac njihove politike rasuo se kao kula od karata kad je na samitu EU u Briselu 17. oktobra 2019. odlučeno da ne počnu pregovori o stupanju u Uniju. I Rama i Zaev davno su to već obećali svojim građanima kao gotovu stvar, međutim Emanuel Makron tako nije mislio. Na klraju je Zaev morao da raspiše parlamentarne izbore i praktično je sada njegova vlada u ostavci. A Edi Rama ima još veće probleme – demonstracije protiv njegove vlade bilče su veoma nasilne a demonstranti ga nazivaju balkanskim Eskobarom (imajući na umu umešanost Rame u trgovinu narkoticima). Na ovaj ili onaj način, on, kao i čitava plejada balkanskih lidera, uskoro će izgubiti vlast.

Naravo, za stanovnike Srbije i drugih balkanskih država najvažnije je da ova agonija i neizbežni skori tranzit vlasti proteknu što je mogućno mirnije.

P.S. Dok sam spremao ovaj članak, stigla je epohalna vest da je u Beograd na vojne vežbe Rusija dostavila komplekse PVO S-400 „Trijumf“ i Pancir S-1. Naravno, san je svih Srba, koji pamte bombardovanje NATO 1999. godine – da ti sistemi i po okončanju vežbe ostanu na srpskoj zemlji. Pojavljivanje pod Beogradom S-400 i drugih najnovijih sistema PVO kardinalno menja strateško stanje stvari na Balkanu i kvalitativno povećava nacionalnu bezbednost Srbije, čineći Rusiju nezaobilaznim akterom na jugu Evrope.

(Sa ruskog preveo autor)

* Članak dr Stevana Gajića, naučnog saradnika Instituta za evropske studije u Beogradu i profesora po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije, objavljen je na ruskoj Informativnoj agenciji Regnum 26. oktobra 2019.