LIČNI STAV Vuk Bačanović: Irinej u Carigrad - Irinej iz Carigrada

Dakako, nije se radilo o nekom naročitom dubokoumnom promišljanju, već taktičkom vaganju u cilju što temeljnijeg obračuna kako sa političkim protivnicima i svima koji su rat shvatili preozbiljno, tako i u cilju što isplativije trgovine sa drugim sitnimnacionalističkim liderima u Bosni i Hercegovini.No, takve stvari su razumljive kada je reč o makijavelističkom svetu balkanske i globalne politike. Ali, da li i neosporive istorijske i eklisiološke činjenice mogu upasti u takve matrice? Ako bismo to pitanje postavili aktuelnom episkopu bačkom Irineju Buloviću, odgovor ne bi bio jednostavan, a ni intelektualno pošten. To jest, zavisio bi isključivo od toga koje je doba „dana“. Evo kako i zašto.

Oni sa nešto boljim pamćenjem, ili makar voljom za najprostijim guglanjem će lako utvrditi da je na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, od 13. do 15. oktobra 2003. godine, održan međunarodni naučni simpozijum na temu „Problematika savremenog crkvenog zakonodavstva“. Stručnjaci iz celog pravoslavnog sveta, kao i pravni eksperti iz Evropske unije, govorili su o raznim aspektima ove teme. Jedno od najzanimljivijih predavanja, održao je upravo aktuelni episkop bački i to na temu: „Pojam i suština crkvene autokefalnosti“. Tema je, zapravo bila, autentična autokefalija i autokefalija u krizi.

Preosvećeni vladika je naglasio da je potrebno revidirati definiciju autokefalije, ne složivši se u bitnim pitanjima sa Vladislavom Cipinom, ruskim kanonologom, koji je izneo proruske stavove o autokefalnosti. Irinej je objasnio da se termin „autokefalija“ javlja dosta kasno, ali da realna crkvena samostalnost javlja mnogo pre pojma. U raznim slučajevima autokefalije postoje ali i stepeni autokefalije.

Ponekad treba razlikovati punu autokefaliju od neke uslovne ili nepotpune autokefalije. Povodom autokefalnosti Srpske crkve, bački episkop iznosi misao koja glasi da u slučaju SPC, Sveti Sava 1219. Nije odmah imao autokefaliju onakvu kakvu je mi danas shvatamo. Vladika Irinej je istakao da je veliki problem u savremenom svetu što se autokefalija shvata kao dobijanje nacionalnog i državnog suvereniteta: „Mislim da ni u našem slučaju Sveti Sava 1219. Nije odmah imao možda autokefaliju onakvu kakvu je mi danas shvatamo“. To je bilo njegovo mišljenje „ujutro“.

Ovakav stav je u potpunoj saglasnosti sa temeljito potkrepljenim radom prof. dr. Nenada Miloševića sa Katedre za liturgiku Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu „Crkvena autokefalija pod prizmom ustrojstva i organizacije Crkve“. Pozivajući se na G. Ralisa i M. Potlisa, Milošević je utvrdio da se „autokefalnima... nazivaju one Crkve koje imaju‘nezavisni’ status, a koje su se - zbog vanrednih okolnosti, a uz saglasnost matične Konstantinopoljske crkve organizovale izvan Otomanske imperije (Ruska, a kasnije i JeladskaCrkva)“; tu dakle, spada „deset pomesnih PravoslavnihCrkava - Ruska, Srpska, Rumunska, Bugarska, Gruzijska, Kiparska, Grčka, Albanska, Poljska i Češko-Slovačka - koje su od matice, Konstantinopoljske Crkve, dobile nezavisnost i pravo hirotonije svoga provojerahra (mitropolita, arhiepiskopa ili patrijarha)“.

To znači, što je opet u saglasnosti sa zaključkom episkopa bačkog, da je autokefalnost ovih deset crkava, shodno kanonskom ustrojstvu i drevnom crkvenom Predanju, „uslovna i privremena“: „uslovan je [njihov status] stoga što je njihova samostalnost uslovlje naneraskidivim jedinstvom sa maticom, što se ogleda prevashodno u liturgijskom pominjanju konstantinopoljskog patrijarha od strane pomesnih proveraraha, a zatim i apelacinim sudom (9. i 17. kanon Halkidonskog sabora), odlukama pomesnih sabora, patrijaršijskim tomosima, i tako dalje.

Privremen je pak, zbog toga što status ovih Crkava treba da bude potvrđen na budućem vaseljenskom saboru, kao što je to bio slučaj sa pet drevnih Patrijaršija“. Ovo ni u kom slučaju ne dovodi postojeći crkveni poredak, ili status bilo koje od pomesnih crkava, budući da „konačan stav o pitanju autokefalije, odnosno o autokefalnom ustrojstvu pomesnih Crkava, kao i o načinu sticanja autokefalnosti, treba da zauzme budući Veliki svepravoslavni sabor...“.

Pa ipak, to je bilo onda. A „onda“ipak nije bilo dovoljno davno da svi zaborave ono što je Bulović priželjkivao da se zaboravi. Iako za šesnaest godina sve ove činjenice nisu i ne mogu izgubiti na svojoj utemeljenosti, za vladiku Bulovića je nastupilo političko „popodne“, čime činjenice gube na važnosti, a oni koji ih prihvataju, u skladu sa njihovom tačnošću, postaju mete za spinove i lažne optužbe. „Popodnevni“ vladika od proleća do septembra tekuće godine optužuje više ljudi, a posebno episkopa zapadnoameričkog Maksima da „umanjuje značaj srpske autokefalnosti“. Štaviše, vladika Irinej započinje još intenzivniju svađu sa samim sobom kada proziva čak i Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja u, ni manje ni više nego liturgijskoj besedi, u manastiru Ćelije, rekavši da ni on ne smatra da smo mi 1219. godine dobili pravu autokefalnost. Iako ovakvu suludu optužbu demantuje ovogodišnja propoved mitropolita silivrijskog Maksima koji eksplicitno tvrdi da je molba svetog Save 1219. godine prihvaćena i da je„sinodskom odlukom proglašena autokefalija SrpskeCrkve, dok je po svoj prilici Tomos bio kasnije izdat od strane patrijarha (carigradskog) Germana“, kao i potpuna podrška Carigrada Srpskoj crkvi kada je reč o pitanju njene autokefalije u Crnoj Gori i Makedoniji, Bulović je nastavio svoj komični sukob sa samim sobom. Ne samo da je svoj nekadašnji stav iskoristio da beskrupulozno kleveće brata po episkopstvu, već je izazvao i nezapamćen skandal, izdejstvovavši raznolikim spletkama, da niko iz SPC ne prisustvuje na 800-godišnjici proslave autokefalnosti vlastite crkve u Nikeji. Time ne samo da je onemogućio da Srpska crkva nastupi kao medijator među zavađenom braćom, u Moskvi i Carigradu, već je bespotrebno uvredio ljude koji ni jednim svojim stavom, a kamoli postupkom, nisu pokazali nedobronamernost prema našoj Crkvi.
A kakav će biti Bulović „od naveče“, nije preterano teško naslutiti. Njegove verne pristalice kojima je snimljeni govor njihovog naredbodavca o ograničenoj autokefalnosti predočen na društvenim mrežama, već su počeli da se hvataju za slamku, tvrdeći da je preosvećeni vladika također rekao da u materiju o kojoj govori „nije upućen i ne može to (o pitanju stepena autokefalnosti op.a.) da tvrdi pouzdano“, čime zapada u još neodbranjiviju poziciju. Ako vladika nije upućen u kompleksno pitanje autokefalnosti da bi o tome imao jasan stav, na bazi kojega autoriteta i znanja može određivati ko je njen pristalica, a ko tobožnji protivnik? Odgovor je: samo i jedino na osnovu dnevnog političarenja, to jeste maske rusofilstva koja mu je potrebna u crkvenim „igrama prestolja“ i koju će također odbaciti kada mu više ne bude potrebna, kao što je odbacio i „fanariotsku“. Vrlo lako, prema tome, možemo zamisliti situaciju u kojoj će protiv nekog episkopa u budućnosti biti pokrenuta medijska haranga jer je, tobože, preterani rusofil, baš kao što danas stradaju oni čije je stavove episkop bački nekada u potpunosti dijelio, ili su mu bili nebitni. Bilo da je riječ o Teoriji evolucije ili prvenstvu Vaseljenske patrijaršije.

Kada i ako ponestane takvih neprijatelja, ko zna šta bi mogao postati sledeći argument za pogrom, ili optužbu za šizmu. Izostanak lajka na fotografiji dodele Ordena svetog Save, ili već nekog drugog priznanja Aleksandru Vučiću? Ili možda pisanje bilo kakvog rada u kojem jedina referenca neće biti propovedi episkopa bačkog nakon što njegovi botovi unište ili obesmisle svaki trag Bulovićevog mišljenja koje ne bi bilo „noćno“? „Noćna“mašta, svakako, može svašta i iz kolaža njenih perverzija i devijacija stvarnosti nije previše lako pogoditi kombinaciju besmislica koje će biti odabrane za uništavanje tuđih života. Ima samo jedna koja definitivno neće, a to je sklonost ka uništavanju života male dece, koju Bulović svojim posušnicima i klijentima nikada nije zamerio.

P.S.Opšte je poznato da je Alija Izetbegović u svojoj tehnologiji vladanja običavao svakoj stranačkoj ulizici i udvorici koja mu se pojavi sa nekom „genijalnom“ idejom reći: „U pravu si!“, što je značilo i odobravanje akcija u skladu sa idejom, ma šta ona bila, od kriminala do svakojakih zločinstava. U takvim pravilima igrice je vrlo lako svakoga pustiti niz vodu i uništiti s rečima: „Ja ti to rekao? Ma ti si se to nešto malo zabunio!“ Osim, naravno, onih koji kod lidera takvog formata ne dolaze po mišljenje i dozvole. A takvi Buloviću najviše smetaju.