Rekordne vrućine sve češće: Kako naučnici znaju da se Zemlja zagreva i zašto 35°C može biti opasnije nego što mislimo

Hiljade meteoroloških stanica širom sveta svakodnevno beleže temperaturu, dok se podaci prikupljeni sa kopna, brodova i okeanskih bova koriste za izračunavanje prosečnih temperatura na regionalnom i globalnom nivou.

Najstariji kontinuirani niz merenja temperature potiče iz centralne Engleske i seže do 1659. godine. Ipak, tri najpotpunije globalne baze podataka - koje vode NASA-in Godardov institut za svemirske studije, američki Nacionalni centri za informacije o životnoj sredini i britanski Met Office Hadley Centre - sistematski prate temperature od 1880. godine, piše Dojče vele (DW).

Upravo na osnovu takvih podataka nastaju zaključci da je, na primer, poslednja decenija bila najtoplija otkako postoje instrumentalna merenja.

Klima se pratila i pre termometara

Iako je Zemlja tokom svoje 4,5 milijarde godina duge istorije prolazila kroz mnogo toplija razdoblja, današnje zagrevanje posebno je značajno kada se posmatra period od oko 12.000 godina, tokom kojeg se razvijala ljudska civilizacija.

Kako onda naučnici znaju kakva je klima bila pre nego što su postojali termometri?

Odgovor se nalazi u takozvanim klimatskim arhivima - prirodnim zapisima koji čuvaju tragove nekadašnjih klimatskih uslova. Među njima su ledena jezgra, godovi drveća, okeanski sedimenti i fosili.

Klimatološkinja Friderike Oto, osnivačica istraživačke grupe World Weather Attribution, objasnila je za DW da takvi zapisi sadrže informacije o temperaturi, padavinama i sastavu atmosfere koje mogu sezati hiljadama, pa čak i milionima godina u prošlost.

Najduži kontinuirani zapis iz ledenih jezgara potiče sa Antarktika i obuhvata više od milion godina. U mehurićima vazduha zarobljenim u ledu naučnici mogu da analiziraju čak i nekadašnje koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi.

Podaci iz tih prirodnih arhiva, zajedno sa klimatskim modelima, omogućavaju istraživačima da rekonstruišu promene klime kroz duboku prošlost Zemlje.

Po čemu se današnje zagrevanje razlikuje?

Naučna istraživanja pokazuju da su periodi povećane koncentracije gasova sa efektom staklene bašte u prošlosti bili povezani sa višim globalnim temperaturama.

Jedan od poznatih primera dogodio se pre oko 56 miliona godina, kada su velike količine ugljenika dospele u atmosferu, verovatno usled vulkanske aktivnosti i oslobađanja metana iz okeanskih sedimenata. Usledilo je snažno globalno zagrevanje.

Ključna razlika je u brzini promena.

Prema podacima NASA, današnje zagrevanje povezano je prvenstveno sa sagorevanjem fosilnih goriva i odvija se mnogo brže nego klimatske promene tokom većeg dela poslednjih milion godina.

Kako se zna da toplotni talas nije samo slučajnost?

Jedna izuzetno topla godina sama po sebi nije dovoljna da bi se dokazao dugoročni klimatski trend. Zato klimatolozi analiziraju podatke koji obuhvataju više decenija.

Što je niz podataka duži, to je lakše razlikovati prirodne vremenske oscilacije od dugoročnih promena klime.

- Traži se doslednost. Traži se podudaranje svih dostupnih dokaza - rekao je klimatolog Džerald Majls sa Univerzitetskog koledža u Dablinu.

NASA, NOAA i evropska služba Copernicus Climate Change Service koriste različite skupove podataka i metode. Ipak, njihovi rezultati pokazuju isti trend - globalna temperatura raste, dok poslednje godine spadaju među najtoplije od početka instrumentalnih merenja.

Naučnici koriste i takozvane atribucijske studije kako bi utvrdili koliko klimatske promene utiču na ekstremne vremenske događaje. U njima se poredi verovatnoća i intenzitet određenog događaja u današnjoj klimi sa scenarijem u kojem nema zagrevanja izazvanog ljudskim delovanjem.

Takvu analizu istraživačka grupa World Weather Attribution sprovela je i za evropski toplotni talas iz juna 2026. godine. Prema njihovim zaključcima, bio je to najintenzivniji toplotni talas zabeležen na analiziranom području, dok bi takve temperature u klimatskim uslovima iz 1976. godine bile gotovo nemoguće.

Nije važna samo temperatura - već i vlažnost

Kada pogledamo vremensku prognozu, temperatura vazduha nije jedini podatak na koji treba obratiti pažnju.

Veoma važan faktor je i vlažnost vazduha.

Kada je vazduh vlažan, znoj sporije isparava sa kože. Organizam tada teže oslobađa višak toplote, zbog čega ista temperatura može da deluje mnogo neprijatnije i opasnije nego u suvim uslovima.

Zbog toga meteorološke službe koriste različite pokazatelje subjektivnog osećaja temperature. U SAD se, na primer, koristi indeks toplote koji kombinuje temperaturu i vlažnost, dok britanski Met Office u procene uključuje i uticaj vetra.

Zašto je "temperatura vlažnog termometra" važna?

Jedan od pokazatelja toplotnog opterećenja organizma jeste temperatura vlažnog termometra.

Princip je jednostavan: rezervoar termometra obavija se vlažnom tkaninom, a isparavanje vode hladi instrument - slično kao što isparavanje znoja hladi ljudsko telo.

Što se temperatura vlažnog termometra više približava stvarnoj temperaturi vazduha, vazduh je zasićeniji vlagom, a ljudskom organizmu je teže da se rashladi.

Ako temperatura vlažnog termometra tokom dužeg perioda dostigne oko 35 stepeni Celzijusa, telo može izgubiti sposobnost efikasnog hlađenja čak i kada osoba miruje u hladu i unosi dovoljno tečnosti.

To, međutim, ne znači da je suva vrućina bezopasna. Naprotiv - visoke temperature u suvom vazduhu povećavaju gubitak tečnosti i rizik od dehidracije.

Zato, kada sledeći put u prognozi vidite ekstremno visoku temperaturu, nije dovoljno pogledati samo broj na termometru. Vlažnost vazduha, trajanje toplotnog talasa i sposobnost organizma da se rashladi mogu biti jednako važni - a ponekad i presudni.

*Naslovna fotografija: AI