Nikola Grbić za Direktno: Sin mi je rekao - "Tata, ne vidim sebe da pevam italijansku himnu"

Mlađi od ikona srpskog sporta braće Grbić sa Poljskom sa devet velikih takmičenja ima devet medalja. Poljska je u nedelju odbranila titulu u Ligi nacija, pošto je savladala selekciju Sjedinjenih Američkih Država sa 3:2 (25:21, 23:25, 25:27, 25:23, 15:10).

* Liga nacija nije nešto najveće što se može osvojiti u odbojci, ali da li Vam je ova medalja po nečemu posebno draga? 

- Svako novo zlato je teže zato što rastu očekivanja, a rastu i performanse protivnika protiv nas. Mi konstantno igramo u ulozi favorita i protiv ekipa koje pružaju svoje najbolje partije da bi nas pobedile. Zato uopšte nije lako nastaviti i ostati na ovom nivou i donositi medalje. Tako da je bilo stvarno teško. S druge strane, igrali smo protiv protivnika koji je igrao fenomenalno. Morao sam da izmenim par igrača i da im promenim ulogu da bismo na kraju uspeli da preokrenemo rezultat u našu korist i pobedimo. Ovo je moje četvrto zlato sa Poljskom i definitivno je bilo najteže osvojiti ga Prvi put smo imali taj-brejk i bili u situaciji da gubimo 2:1, ali smo uspeli da se vratimo i pobedimo. U pravu si kad kažeš da nije najvrednije zlato, ali je za nas jako važno, kako zbog rezultata i medalje, tako i zbog načina na koji smo do nje došli.

* Sleduje Evropsko prvenstvo u četiri zemlje od 9. do 26. septembra, branite zlato, favoriti ste...

- Dobili smo nedelju dana pauze, a nastavljamo sledećeg ponedeljka. Kalendar je organizovan tako da ne mogu da im dam više vremena. To sam isplanirao još ranije - igračima koji su u pogonu cele godine dao sam duži odmor na početku sezone, uz napomenu da će tokom sezone maksimum slobodno dobijati po nedelju dana. Nemamo mnogo vremena za pripreme za Evropsko prvenstvo, svega dve i po nedelje. Nakon toga nas čekaju prijateljske utakmice i turniri, a onda idemo za Bugarsku gde počinju utakmice u grupi. Pored Italije kao domaćina, tu je Bugarska koja je takođe domaćin u grupi, kao i Ukrajina. Pored njih, tu je naravno i Francuska, biće to po meni mnogo teži turnir nego VNL, najviše zbog toga što je važnost veća jer overava vizu za Los Anđeles. Svi će biti maksimalno motivisani i u najjačim sastavima.

* Kako vam trenutno deluje srpska odbojka?

- Mnogo bolje nego prošle godine, iskreno. Pojavili su se neki novi momci i mislim da je to dobar pristup. Ako već nema vrhunskih rezultata i borbe za zlato ili medalje, onda bar treba ulagati u mlade igrače koji će za koju godinu da stasaju i imati više šanse. Potez selektora je bio dobar i već ove godine se pokazao uspešnim, jer su u jednom momentu čak imali šansu da se kvalifikuju na završni turnir. Potencijala ima, mada se možda još za koju godinu neće upustiti u borbu za zlato, pogotovo što će se uskoro vratiti i Rusija. Pored Poljske, Italije, Francuske, Rusije, Amerike, pa i Japana i Slovenije, konkurencija je ogromna. Nije lako ostati na tom nivou i boriti se za medalju. Očekivanja moraju da se modifikuju, da budu realna, da se shvati gde smo i šta smo i da se ponašamo u skladu sa tim.

* Već dugo živite van Srbije. Da li Vam je i dalje neobično kada ste u opremi reprezentacije Poljske ili kada slušate poljsku himnu?

- Oguglao sam, ne obraćam pažnju na to, iskreno. Celog života sam menjao dresove i opremu klubova, navikao sam se. Naravno da kada nosiš dres svoje države to je potpuno drugačiji osećaj, ali više ne obraćam pažnju na te stvari. Ovo u Poljskoj mi je definitivno najbolje profesionalno iskustvo koje sam imao kao trener. Radim sa jednom od najboljih odbojkaških organizacija na svetu, koja ima tradiciju, rezultate, uslove, budžet, eksperte i ogromna ulaganja u podmladak svake godine. Uz Italijane, oni su nacija koja zaista gaji i voli odbojku. Kreirali smo uzajamno poštovanje, imam maksimalnu podršku Saveza i igrača, pa su i rezultati koje ostvarujemo plod te zajedničke saradnje.

* Poznato je da se redovno čujete i savetujete sa bratom Vanjom. On je nedavno izjavio da vam ne bi dozvolio da se vratite u Srbiju. Kako gledate na tu njegovu izjavu?

- Nismo konkretno pričali o tome. Rekao sam mu kroz šalu: „Čekaj, ti si prvi objavio sliku mog sina sa kampa sa srpskom zastavom i rekao da on treba da igra za Srbiju. Kako on da igra za Srbiju, a da ja ne budem trener Srbije? Nema smisla.“ Vanja i ja smo u redovnom kontaktu. Nemam nikakav problem s tim što kaže ono što misli, on je jednostavno takav. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ne kažem ni da hoću ni da neću da se vratim, ali okolnosti se menjaju i nikad ne reci nikad. Sve je moguće.

* Da li ste Vanja i Vi zaista toliko različiti karakterno kao što deluje u javnosti?

- Mi smo u većini situacija i stvari prilično različiti, ali imamo neke osnovne principe i vrednosti kojima su nas roditelji naučili koji su potpuno isti. Apsolutno sam ponosan na odnos koji imamo jer on je jedna od osoba, nema ih puno u mom životu, kojoj mogu da kažem sve ono što mislim i on može meni da kaže sve ono što misli,  i ja to shvatam kao fantastičan kao privilegiju, kao luksuz. Jer imaš slobodu da da kažeš nešto bez bojazni da će taj neko da se naljuti. I on može da se naljuti kad ja nešto kažem, i ja mogu da se naljutim na njega kad on nešto kaže, ali kad se malo smiriš onda ukapiraš - "pa čekaj, stani malo, zašto bi on to meni rekao?" Ponekad ti treba da imaš nekoga ko ti kaže: "Alo prijatelju, ne - ne ideš u dobrom pravcu. Ne, to što radiš nije dobro." A znam da je mnogo prijatnije, lepše, bolje i lakše da imaš ljude oko sebe koji će stalno da te lupaju po ramenu i da ti kažu kako si ti fantastičan, kako ništa nije do tebe nego je sve do ovih drugih, kako si ti fenomenalan, a da su ovi ostali idioti, ovaj i onda ti apsolutno nemaš kontakt sa realnošću. A kada neko sa strane to gleda i bez emocija može da ti kaže: "E prijatelju, aj razmisli malo, to što radiš nije dobro", ja to smatram kao fantastičnu pomoć. Tako da to što mi ponekad imamo drugačije stavove, to za mene uopšte nije ništa niti čudno niti loše, imamo dobar odnos i redovno se čujemo.

* Sinovi Matija i Miloš su takođe u odbojci, kako napreduju njihove karijere?

- Stariji sin ima 19 godina. Obojici sam ove godine promenio sportsku federaciju. Pošto živimo u Italiji, po automatizmu su bili registrovani za italijansku federaciju, a sada smo to prebacili na srpsku, tako da stiču pravo da igraju za reprezentaciju Srbije. Stariji sin Matija igra za Pen Stejt u Americi, ali je imao težu povredu pa skoro da nije igrao celu sezonu. Njegov postupak promene federacije je trajao duže jer je punoletan. Mlađi sin Miloš je maloletan, igra u mlađim selekcijama kluba u Peruđi, pa je procedura išla brže. On je već u pogonu mlađih reprezentativnih kategorija Srbije - bio je na Evropskom prvenstvu do 18 godina, a sada ide i na Balkanijadu. Za Matiju ćemo videti da li će od sledeće sezone zadovoljiti zahteve trenera.

* Šta vas je navelo na odluku da promenite njihovo sportsko državljanstvo baš sada?

- Kada su počeli da treniraju u Italiji, po automatizmu dobijaš njihovo sportsko državljanstvo da bi mogao da nastupaš u mlađim kategorijama klubova. To nema veze sa građanskim državljanstvom i pasošem. Kako je dolazilo vreme da se donesu odluke, razgovarao sam sa starijim sinom. On mi je otvoreno rekao: „Tata, ja ne vidim sebe kako držim ruku na srcu i pevam italijansku himnu.“ Mislim da sam jedini otac koji je promenio italijansku federaciju za neku drugu, jer uglavnom svi menjaju matične federacije za italijansku kako bi igrali tamo. Ta odluka nije donesena razumom nego emocijom. 

* Da li vas sinovi podsećaju na Vas li Vanju po karakteru na terenu?

- Pokupili su od svega po malo! Kao što ni Vanja ni ja nismo bili preslikani otac ili majka, tako su i oni pokupili osobine od oboje. Odlični su momci, ne bih ih menjao ni za koga na svetu. Upravo su takvi kakvi treba da budu.

Naslovna fotografija: VNL