Tucak za Direktno: Hoće na sve načine da nas skinu s vrha

Postali ste veliki trener, koji su to stručnjaci ostavili uticaj na vašu trenersku karijeru?

- Ja sam kao igrač vrlo rano, sa svega 15 godina, ušao u prvi tim Solarisa iz Šibenika, sa 16 sam igrao veoma zapaženu ulogu u timu koji se tada sa Partizanom borio za titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1986/87. Nažalost, tada smo završili kao drugi i nismo uspeli da osvojimo titulu. Mnogo trenera je ostavilo uticaj na mene. Svakako najveći je i u trenerskom, ali i na životnom polju ostavio Nikola Stamenić. Ja sam sa 15 godina ušao u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije, pa do neke 20, kada smo bili vicešampioni i šampioni sveta, kao i dvostruki prvaci Evrope sa generacijom koju su činili Viktor Jelenić, pokojni Dušan Popović, Duško Ćirković, Vitomir Padovan, Predrag Zimonjić, Vaso Subotić i Nikola je bio taj koji je na sve nas, a posebno na mene ostavio veliki trag. Uticao je na mene kada je reč o shvatanju vaterpola, ali i na način života, odnosno kako doći do vrhunskog rezultata. Ostavio je trag na ponašanje igrača u bazenu i van njega i zaista mu dugujem mnogo. Nažalost, nisam imao priliku da ga vidim baš dugo, ali sam čuo da se potpuno povukao iz vaterpola. Video sam ga poslednji put u Beogradu 2008, kada sam vodio juniorsku reprezentaciju Hrvatske. To je bio naš poslednji susret, tada smo bili na jednom ručku i zaista mi je bila želja da ga vidim nakon što sam postao trener. Sećam se da smo se tada družili ceo dan. Nikola je sjajan čovek, pedagog i vrhunski trener i, po mom mišljenju, reč je o jednom od najvećih vaterpolo trenera u istoriji - kaže Tucak za Direktno.rs.

Ima li ljubomore od strane ostalih evropskih selekcija ili SAD prema vaterpolu u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori?

- Mislim da nema ljubomore. Ali, moram ovde da napomenem da smo mi 12. decembra bili u Sidneju na poziv Vaterpolo saveza Australije da budemo gosti. Naravno da je njima bilo u interesu da Hrvatska dođe. Srbija je 14. decembra putovala u Los Anđeles. Prema tome, mislim da sam sve rekao.

Srbija ima kontinuitet uspeha od mladih kategorija?

- Danas se menjaju pravila u vaterpolu i sve ovo što pokušava da se uradi podržavam. Čini se da je vaterpolo danas brži i nemam ništa protiv toga. Sve se radi kako bi se Srbija i Hrvatska malo skinule sa vrha. Što se tiče Srbije, to je sjajna geeneracija vaterpolista, šta drugo reći o tim momcima koji su sjajne osobe. Sve ih dobro znam, sa svim srpskim reprezentativcima imam sjajan odnos. Tu su Prlainović, Filipović, Pijetlović, Mandić, Gocić, da ih ne nabrajam sve. E, sad, Srbija će morati posle Tokija da napravi smenu generacija i pitanje je koliko će sve to biti bolno. Neka se ne naljute moji prijatelji Savić, Vujasinović, Ikodinović, Šapić, ali ovo je možda najbolja generacija u istoriji srpskog vaterpola.

Hrvatski klupski vaterpolo je daleko ispred srpskog?

- Iskreno, ne znam koji su razlozi takvog pada srpskog klupskog vaterpola. Veliki sam prijatelj sa predsednikom Vaterpolo saveza Srbije Viktorom Jelenićem, prijatelji smo od moje 13. godine, igrali smo zajedno u jugoslovenskoj reprezentaciji i u Zvezdi. Razgovarao sam sa njim i znam da je država dala određena sredstva klubovima i zbog toga mi nije jasno šta se tačno dešava, kako Partizan, Zvezda, Vojvodina i Radnički nemaju rezultate. S druge strane, hrvatski klupski vaterpolo je daleko ispred i tu nema nikakve dileme. Imate Jug koji je institucija, mogu slobodno da kažem evropskog i svetskog vaterpola, tu je Mladost, za koju znamo šta znači njeno ime. Do pre neku godinu tu je bilo i Primorje, koje je imalo značajnu ulogu u Evropi i dva puta je igralo u finalu Lige šampiona. Jadran iz Splita već drugu, treću sezonu zaredom igra u Ligi šampiona... Ljudi koji vode hrvatske klubove su zaista uložili mnogo truda i to ne izgleda loše u ovom trenutku, već je potpuno suprotno.

Gde je hrvatski vaterpolo danas?

- Nažalost, nismo više svetski prvaci, izgubili smo titulu ovog leta u Južnoj Koreji, u polufinalu smo poraženi iako smo do tada bili glavni favoriti za zlato, zbog odličnih igara na Svetskom prvenstvu, ali i na završnom turniru Svetske lige. Igrali smo sjajno do tog meča, čak mi je i Dejan Savić u nekom našem privatnom razgovoru posle dva, tri kola rekao da praktično igramo na NBA način. Izgubili smo tu utakmicu koja nam je značila mnogo, koja nas je vodila direktno na Olimpijske igre i to je ono što me u ovom trenutku brine. Nisam miran, niti spokojan. Mi imamo kvalitet da napravimo mnogo u Tokiju, ali do Tokija treba doći. Izgubili smo nesrećno od Srbije u Beogradu, izgubili smo u polufinalu Svetskog prvenstva, a nažalost igramo sport u kome osvojimo bronzanu medalju na SP i onda ne odemo na Olimpijske igre. Slično je i u košarci, gde evropski šampion mora kroz kvalifikacije na OI i to mi je van svake pameti.

Ambicije?

- Nas sad čeka Evropsko prvenstvo u Budimpešti, na kome moramo da izborimo vizu za Tokio. Ukoliko u tome, ne daj bože, ne uspemo, ostaju nam te dodatne kvalifikacije u Roterdamu u martu, što bih voleo da izbegnemo po svaku cenu. To je ono što me čini nespokojnim, ali dobro, to je onaj sportski stres koji mora da postoji. Isto sam rekao i igračima pre mesec dana u Zagrebu na okupljanju. "Operacija Tokio" ne počinje u Budimpešti, niti u Roterdamu, ona je počela pre mesec dana. Mi u tome moramo da uspemo, jer želju i kvalitet da nešto uradimo na OI imamo - kaže Tucak za Direktno.rs.

Imate li slobodu u radu?

- Zaista imam slobodu u radu i to je moja sreća da sam od dolaska na selektorsko mesto posle 2012. i velikog imena kao što je Ratko Rudić imao uvek odrešene ruke. Kao izvršni direktor u Vaterpolo savezu Hrvatske je Perica Bukić, moja desna ruka, s njim sarađujem već osmu godinu i zaista mi se niko nije mešao u rad. Ispravnost politike ljudi iz Saveza i, da ne budem neskroman, ispravnost mog rada za rezultat su dali silne medalje koje smo osvojili u proteklom periodu. Nije samo to dok sam bio selektor, već i u vreme mog prethodnika Ratka Rudića Hrvatska je od 2005. osvojila pregršt medalja. Mi smo jedina reprezentacija koja je na svakom Svetskom prvenstvu od 2007. osvajala medalju, dva puta smo bili planetarni šampioni, reprezentacija smo koja je imala dva uzastopna olimpijska finala (2012. i 2016), ako da bog, biće i treće u Tokiju. Prema tome, vidi se ispravan rad rukovodstva VS Hrvatske i moram da budem iskren i da kažem da sam srećan i ponosan zbog toga.

Kako ste se osećali kada ste postali svetski šampion, kakav je osećaj biti na krovu sveta?

- Sanjao sam o tome i moj san je ispunjen. Ostalo mi je još da postanem olimpijski šampion i dok to ne ostvarim - neću se smiriti. Igrao sam olimpijsko finale i to je nešto najveće u sportu, naravno još je lepše postati olimpijski pobednik. Taj trenutak kada smo postali svetski prvaci se jednostavno ne može opisati, pre svega jer smo mi prethodne godine (2016) igrali u finalu Olimpijskih igara u Riju. Godinu pre OI smo poraženi u finalu Svetskog prvenstva u Kazanju i moram da budem iskren i da kažem da sam u tom trenutku već pomalo i postao frustriran. Igračima nije bilo lako da izađu iz te frustracije, jer je Srbija postala nekakva crna mačka za nas. Tako da smo pobedom nad Srbijom u polufinalu, kasnije i u finalu skinuli neku crnu magiju. Nakon toga smo znali da pobeđujemo Srbiju, ali i da gubimo i sve su to bile velike utakmice. Lep je osećaj zaista kada si na vrhu sveta, evo ja se nadam da ću imati priliku da još koji put to doživim.

Da li biste bili selektor vaterpolistkinja?

- Ja sam čovek koji nema predrasuda, pogotovo ne prema ženama. Žene volim, ali nisam tip koji bi mogao sa uspehom da radi sa vaterpolistkinjama. Temperamentan sam trener, a žene i devojke zahtevaju drugačiji pristup. Imam ja pažnje prema ženama, međutim u drugom smislu.

Nedavno smo bili u Sarajevu, gosti "Simposara"?

- Mislim da je ovo treći put da sam ovde. Videli ste i na samoj manifest6aciji koliko je tu velikih sportskih imena iz bivše Jugoslavije, pre dve godine su tu bili Tadija Kačar, Dragan Džajić, Ivica Osim, Boža Maljković, Boša Tanjević, Razija Mujanović, Robert Jarni, Robert Prosinečki, Davor Šuker, Zlatko Dalić... Veliki je tu broj sportista prošao, svi komplimenti za Bahu (Sabahudin Topalbećirević, prim, aut.), postali smo i prijatelji. Sve ovo što radi je jedna divna prilika za razmenu iskustava nas sportista, sportskih radnika, novinara. Pohvale Bahi i nadam se da će ovo iz godine u godinu postati sve veće i značajnije - zaključio je Tucak.