PET PITANJA DIREKTNO Dejan Savić: U Srbiji je monotonija, borim se zajebancijom

1. Deli li vaterpolo sudbinu 40.000 ljudi koji godišnje odlaze iz Srbije u inostranstvo, u potrazi za boljim životom?

- Apsolutno da. Mi imamo nesrećnu situaciju da deca ili igrači koji su svesni da u jednom periodu, kada su doživeli maksimum i ne mogu da dođu do A reprezentacije, koriste vaterpolo pre svega odlazeći u inostranstvo radi školovanja i dobijanja stipendije. I o tome ne pričam kao o nekoj negativnoj stvari. Jer, na taj način mu se ukaže prilika i svako ima pravo da postupi na način za koji smatra da je ispravan. Odlazak mladih igrača u inostranstvo za posledicu toga daje što u Srbiji nemamo vrhunske igrače reprezentativnog kalibra, ali ni one srednje klase, koji su klasični klupski igrači i koji u suštini drže klubove. Sve se svelo na juniorske reprezentativce i u mlade kategorije koje nam igraju prvenstvo. Liga nam se svela na trećerazredno takmičenje, to pokazuju i rezultati. U suštini, sam princip je "kako da bilo ko ostane bilo gde ako mu ništa nije ponuđeno" - kaže Dejan Savić za Direktno.rs.
2. Kako vam se čini život u Srbiji, odnosno život običnog čoveka?

- Automatizam monotonije. I gledanje u sat kad će večera.

3. Imate li u planu da odete u inostranstvo kao profesionalni trener?

- Nisam se vodio tom mišlju, jednostavno imam svoj krug ljudi, imam porodicu, familiju, svoj kraj, kafanu. Tako da, u suštini, te stvari ne bih menjao. Ne zato što sam čovek koji ne voli da se menja, naprotiv. Mislim da mogu da se prilagodim, ali sam se, iskreno, umorio u inostranstvu. Bio sam 14 godina, tamo možeš da budeš Zidan ili Maradona, ali si uvek poslednja rupa na svirali.
4. Vidite li svoju decu u Srbiji ili van njenih granica?

- Jedina stvar koja bi mogla da me navede na to da odem u inostranstvo je u suštini ljudska glupost, netolerencija ili najgora stvar što može da bude - nastavak monotonije. Naravno da se svaki dan borim protiv te monotonije, pre svega smehom i zajebancijom i dok  imam osmeh na licu ne može niko da me zajebava. Ne mora da znači da bi mojoj deci bilo lakše da grade budućnost u inostranstvu, ali bi svakako bilo komfornije. Ali, može da bude i teže. Svoju decu učim da vole Srbiju i budu ovde, naravno u skladu sa mogućnostima, ali ko meni kao roditelju daje za pravo da jednoj odrasloj, punoletnoj osobi namećem kako će da razmišlja, kad on ima svoju glavu na ramenima? Tako da u suštini, moja obaveza kao roditelja je da pokažem šta je crno, a šta je belo, a nikako da namećem svoje stavove.

5. Do kad će Dejan Savić da bude selektor Srbije?

- Imam svoje planove, znam šta hoću, međutim tu je pitanje rezultata, odnosno sve što ih prati. Mnogo toga hoću, ali uvek postoji neko drugi - zaključio je Savić.