DEJAN SAVIĆ GOST DIREKTNO "Pored svakog stadiona napraviti bazen"

Sportska 2019. godina iz vašeg ugla?

- Ova godina rezultatski ne može da se poredi sa godinama od 2014, zbog neosvojenih medalja. Ali, primarni cilj je ostvaren, jer smo se kvalifikovali za Olimpijske igre kroz Svetsku ligu u Beogradu. Ostvarili smo ciljeve u saradnji sa Stručnim savetom i VSS, iako smo imali probleme u timu, jer je dosta igrača bilo povređeno ili rovito. Jednostavno, njihove karijere su pod znakom pitanja, pošto jedan prosečan vaterpolista koji igra za reprezentaciju nema odmora. Tu su nacionalna prvenstva, plus izuzetni ciljevi tih klubova da se igra Liga šampoiona i na kraju reprezentativne pripreme i takmičenja.

Srbija je 2018. godine igrala na pet velikih takmičenja, pa smo se zbog biološkog sata kod pojedinih reprezentativaca i rovitosti odlučili na jedan cilj, a to je da osvojimo Svetsku ligu i da se kvalifikujemo na Olimpijske igre, što je bilo jako bitno. Posle je usledilo Svetsko prvenstvo, na kom smo zauzeli peto mesto, s tim da je taj razultat mogao da bude bolji, ali i gori. Taj sastav koji je išao u Južnu Koreju je bio najjači u tom momentu. Srbija na svako takmičenje ide sa najjačim sastavom u datom trenutku. Znam da su mnogi bili skeptični zbog sastava, ali moram da pomenem jednu bitnu stvar, a to je da je 90 ili 95 odsto sastava koji je igrao na SP u Južnoj Koreji zacrtano da igra na Olimpijskim igrama 2024. u Parizu.

Sve ovo što imamo neku bojazan i strah da posle ove generacije nećemo imati određen tim je varka i ja sam želeo da pokažem da ćemo imati tim. Uostalom, vreme će pokazati, kao što je to slučaj u životu, ai mislim da je ovo bio jako dobar potez kako bi momci osetili draž igranja na Svetskom prvenstvu, ali i kako bi osetili pritisak i zato mislim da peto mesto ne može da bude neuspeh. Sa druge strane, sve što je reprezentacija Srbije osvojila prethodnih godina ostavlja prostora određenim ljudima za kritiku. Naravno, ja sam taj koji prihvata kritike, ali zavisi i od koga one i dolaze - kaže Savić za naš portal.

Olimpijske igre 2020. u Tokiju i odbrana krune?

- Naredne godine su sve snage i ciljevi usmereni na Olimpijske igre. Samo što do tog takmičenja imamo razne stepenike, kao što je Evropsko prvenstvo u Budimpešti u januaru, gde ćemo sigurno probati da kroz određeni stari vid igre uklopimo sastav, odnosno da iskristališemo tim za Olimipijske igre. Sa druge strane, probaćemo da budemo u vrhu i da nastavimo sa osvajanjem medalja. Što se tiče Olimpijskih igara, plan i program je napravljen još 15. oktobra, nije različit od ovih pređašnjih godina i imamo motiva na pretek. Ono što je jedino drugačije jeste činjenica da Srbija ide da odbrani titulu olimpijskog šampiona, ali i da pokaže da je s razlogom u svetskom vrhu. Treće, tu je i činjenica emotivnog karaktera, jer će mnogi igrači koji su obeležili dekadu srpskog sporta i našeg vaterpola igrati svoje poslednje Olimpijske igre.

Novo osveženje u našem vaterpolu - Novi Beograd?

- Siguran sam da su Srbiji potrebni ambiciozni klubovi. Novi Beograd je izuzetno motivisan i siguran sam da je samo pitanje vremena kada će iskoristiti svoje organizacione sposobnosti, pre svega mislim na bazu mladih igrača koji su pod budnim okom iskusnih trenera, pre svega mislim na Vladimira Vujasinovića. Definitivno im je rezultat u drugom planu, jer zbog sistema takmičenja mogu biti samo sedmi u Srbiji, tako da su sve snage usmerene ka mlađim kategorijama. 

A sukob saopštenjima Šapića i Vujasinovića sa jedne, odnosno Jelenića sa druge strane?

- U suštini, ja kao selektor A reprezentacije imam stav po svom tom pitanju, ali ne bih ulazio u bilo kakve komentare, jer mislim da nije primereno. Smatram da lični sukobi nikome nikad nisu doneli dobro, a u ovom trenutku trpi najviše vaterpolo. Od 1996. u svakoj olimpijskoj godini imamo neke nesuglasice, odnosno poremećaje, koji direktno ili indirektno utiču na rad reprezentacije. Ovoga puta ću definitivno da zaćutim zarad mira u kući. Ako budem osetio da stvari mogu negativno da utiču na rad reprezentacije sigurno će se dogoditi moja reakcija.

Selektor bi trebalo da utiče na rad Stručnog saveta, odnosno mlađih kategorija. Kakvi su nam mlađi kadrovi i treneri u mlađim kategorijama?

- Pomagao sam u radu Stručnog saveta koliko god sam mogao. Savez je napravio jedan korak jer je postavio Igora Milanovića za koordinatora mlađih kategorija. Sve ingerencije su preusmerene ka njemu i nadam se da će da se oformi jedan dobar tim ljudi koji će se u komunikaciji i saradnji sa Stručnim savetom baviti mlađim kategorijama.

Povratak Igora Milanovića?

- Igor Milanović se pokazao i dokazao. Iza sebe ima sjajne rezultate, ime i prezime i veliki autoritet, što je vrlo bitna stavka u radu sa srpskim vaterpolistima. On predstavlja ozbiljnu prednost Crvene zvezde. Kao koordinator mlađih kategorija u Vaterpolo savezu nadam se da će uspostaviti sistematizaciju rada. Siguran sam da svojim iskustvom, radom i idejama može mnogo toga da pruži i ostvari. Cilj Vaterpolo saveza Srbije nisu samo rezultati, već i stvaranje novih igrača za A selekciju.

Država pomaže vaterpolu, verujete li da će se ta praksa nastaviti i da li će taj novac biti usmeren na pravo mesto?

- To je značajno, pre svega zbog toga u kakvom se stanju nalaze naši klubovi, ali je bitno i da ti isti klubovi ne čekaju samo pomoć države, već i da sami rade na organizaciji. To je vrlo bitna stavka. Nisam upućen u to na koji je način novac deljen i da li će biti jednokratna ili višekratna pomoć. To je jedan impuls i bitan pomak u organizaciji. Sa druge strane, pitanje je za klubove na koji će način da troše taj novac i da li će to raditi racionalno. Svaki klub koji dobije pomoć bi trebalo da mlađim kategorijama i trenerima mlađih kategorija da ta novčana sredstva, jer su upravo oni u najslabijoj situaciji.

Svi sportovi i klubovi dele tešku sudbinu. Kakva je zapravo situacija u srpskom sportu?

- Sve je to odraz jednog vremena koje je iza nas. Ne mogu da kažem da li je to četiri, pet, 10 ili 20 godina. Jednostavno, od samog problema u koji smo ušli 1991, 1992. godine svako se bori na svoj način. Svi klubovi, odnosno svi sportovi moraju da funkcionišu, samo je pitanje na koji način. Ako se neke stvari sistemski dovedu u red, onda bi mnogo toga moglo da se ostvari. Stalno pričamo o kategorizaciji u sportu, sam sam sebi dosadio primerom komšija iz Mađarske koje imaju ozbiljan vid finansiranja sporta, zatim i kulture i prosvete. Siguran sam da taj sistem može da se kopira u osnovama, odnosno mogućnostima Republike Srbije. Ne možda na tom finansijskom nivou kao u Mađarskoj, ali u našim okvirima može da se funkcioniše na sličan način. Najbitnija stvar je šta pokazuje ova pomoć države prema Vaterpolo savezu Srbije, koja je sjajna i tu nema greške. U suštini, nije samo novac taj koji pravi sistem, odnosno poboljšava kvalitet rada i budući rezultat sporta. Svi sportovi se suočavaju sa izuzetno lošom infrastrukturom, tu su i katastrofalni termini koji su pre svega prisutni u Beogradu, a problem je odliv i nezainteresovanost dece u kolektivnim sportovima. Deca su toliko fizički neaktivna da jednostavno oni fizički nepripremljeni počinju da se bave sportom, što je poražavajuća činjenica i definitivno korak unazad. To su potvrdile mnoge studije.

Sistem takmičenja i odnos srpske i regionalne lige?

- Mislim da je to moralo malo drugačije da se prelista i vidi. Regionalna liga je stavljena u prvi, dok je domaće prvenstvo u drugom planu. U poslednje tri godine imamo 10 ili 12 ekipa koje kvalitetom mogu da budu konkurentni jedni drugim i definitivno možemo da napravimo jaku ligu. Šta znači jaka liga? Sada je trećerazredna i trebalo bi da imamo konkurentnost između 10 ili 12 timova. Ovako su privilegovani oni koji igraju regionalnu ligu. Kada je reč o regionalnom takmičenju, smatram  da nismo dobili sve ono što je obećavano i za sve ono što su se naši klubovi borili kroz Jadransku ligu. Srpski klubovi nisu dobili u toj meri što je bilo zacrtano planom i programom, a sa druge strane, ne može ni da se očekuje da neko ne igra posebno ako su klubovi finansijski motivisani od lokalnih samouprava. Definitivno smatram da to mora da se promeni. Ako se ne varam, sama ideja o regionalnoj ligi između Srbije, Crne Gore i Hrvatske javila se još 2003. kada smo bili SCG, što je predloženo Hrvatskoj. Naravno, u tim trenucima to nije bilo moguće, posebno zbog finalne utakmice Evropskog prvenstva u Kranju protiv Hrvatske 2003. Kasnije, slobodno mogu da kažem da je preuzeta ideja od VS Hrvatske koji je sve uradio, budući da Hrvati imaju jaku infrastrukturu. Oni su sagradili 12 olimpijskih bazena, od Rijeke do Dubrovnika imaju ozbiljne vaterpolo klubove, koji ozbiljno rade sa mlađim kategorijama. Pozvali su Srbiju onda kada smo mi imali najjaču ligu u Evropi, kada su Partizan, Crvena zvezda, Radnički i Vojvodina imali jake sastave. Pokazalo se da je to napravljeno posle osvajanja Lige šampiona Partizana 2011. i Zvezde 2013, odnosno finala Radničkog i osvajanja Kupa LEN. Dakle, sve je to napravljeno onda kada smo im trebali.

Da li deca neće da trče za loptom zbog roditelja, modernih tehnologija ili zato što ne vide perspektivu za bavljenjem kolektivnim sportovima?

- Mislim da smo svi krivi, i to u svim sferama. Tu su društvo, roditelji, prosveta, odnosno nastavnici fizičke kulture i sve što ide uz to. Ako postoji alarm koji u poslednjih 10 godina pokazuje gojaznost kod dece, ravne tabane, krivu kičmu, a niko ne reaguje, onda je to problem svih nas. Svi treba da se skupimo i da pristupimo rešavanju problema. Da li će biti pojedinačno ili sveobuhvatno, to ne mogu da dohvatim, jer nisam kapacitet za te stvari. Mogu da pričam o onome što vidim i čujem u razgovoru sa stručnjacima iz drugih sportova. Sve po malo utiče na nezainteresovanost dece za bavljenje sportom - od prevelikih ambicija roditelja do tehnološkog razvoja, jer vidimo prazna igrališta i svi su na mobilnim telefonima. Jednostavno, lakše je postići gol preko telefona ili biti menadžer preko interneta nego dati gol nogom ili rukom na terenu. Sve te stvari postoje. Sa druge streane, mi i dalje imamo izuzetno bitnost bavljenja sportom, pre svega od osamostaljenja Srbije 2006 godine. Nikome nije jasno koliko je jedna mala Srbija ostvarila sportskih uspeha za 13 godina, svi se pitaju na koji je način to ostvareno. Opet, imamo idole i brend koji mogu da se naprave kao kapacitet razvoja školskog sporta, a koji bi mogao da se razvija. Eto, za mene kažu da sam selektor vaterpolo reprezentacije Srbije, ali to nije istina, ja sam samo trener. Prvi selektori su bili nastavnici fizičkog vaspitanja u školama, to su i treneri koji treniraju decu od sedme, devete, 12. ili 15. godine i zato se oni zovu selektori. Ja sam samo trener koji dobija gotove proizvode. Kada se napravi piramidalna tematika ili plan i program, onda može da se smatra da ništa nije izgubljeno.

Da li je ispravno uložiti 250 miliona evra u Nacionalni stadion ili graditi osam stadiona u sportu kom nismo toliko uspešni kao u vaterpolu, košarci, odbojci...?

- Jeste ispravno, jer je u Srbiji fubdal definitivno sport broj jedan i ja se slažem sa tim stvarima. Ali, gde je stadion za fudbal, pored njega može da se napravi neka hala za košarku, odbojku ili rukomet, odnosno bazen za plivanje i vaterpolo. To može da se iskorišćava i za komercijalni sport, odnosno rekreaciju. Ako se samo pogleda odnos u zemljama u okruženju, Mađarska je napravila male fudbalske terene, koji ne moraju da bude kapaciteta većeg od 40.000 ljudi, dovoljno je da na njega stane 15.000 navijača i da ima neku svrhu. Uz njega treba da bude ozbiljna hala za ostale sportove, kao i bazen, a tom prilikom nikako ne smemo da zapostavimo individualne sportove u kojima smo uspešni, pre svega veslanje, tekvondoo, streljaštvo... Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio. Ako bismo sada krenuli od Subotice do Pirota koliko imamo olimpijskih zatvorenih bazena, odnosno koliko imamo bazena po broju stanovnika, dobili bismo katastrofalne podatke. Jer, zemlje koje imaju kulturu vode, tu mislim na Italiju, Nemačku, Rusiju, na 30.000 ili 50.000 ljudi imaju po jedan olimpijski bazen.

Kada će olimpijski, svetski i evropski šampion da dobije svoj bazen?

- Uskoro. Direktno, uskoro.