Jokić: Igraću za reprezentaciju dokle god budem mogao (VIDEO)

Srpski as bio je gost podkasta "Jao Mile", u kojem je otvoreno govorio o brojnim temama iz karijere i privatnog života.

Kada je reč o reprezentaciji, Jokić je jasno poručio da želi da nastupa za Srbiju dokle god bude mogao.

- Pošto planiram da igram za reprezentaciju koliko mogu, da imam i neke patike u našim bojama – što da ne.

Osvrnuo se i na trenutak posle osvajanja NBA titule, kada je ostao sam u svlačionici sa trofejem.

- Ja često ostanem sam u svlačionici, pošto sam poslednji. Imam neki svoj ritual, nešto uradim u teretani i imam istezanje, tako da mi stvarno treba vremena. (...) Kada ostaneš sam u svlačionici, kada sva buka nestane i kada se svi raziđu, onda ostaneš sam dva, tri, pet, deset, petnaest, dvadeset minuta. Stvarno se neke emocije skupe i bude baš lep trenutak. I tada sam imao osećaj da je posao završen. Možda sam lično osećao više olakšanje nego euforiju. Kao: osvojili smo. Nekako sam pre osetio da mi je skinut teret sa leđa.

Jokić je poznat po tome što gotovo ne propušta utakmice, a priznaje da mu čak više prija kada ima obaveze nego kada je slobodan.

- Meni odgovara da igram. Kada imamo dva dana između utakmica, to baš ne volim. Ne znam šta da radim. Ne znam da li da treniram, da li da ne treniram. Ovako, kada igraš – samo to radiš.

Govorio je i o načinu na koji je gradio svoje mesto u NBA ligi. Umesto da odmah pokušava da pokaže sve što može, prvo je želeo da se nametne jednostavnom i pouzdanom igrom.

- Kada dođeš, najbitnije je da ostaneš. Da bi ostao, moraš nešto da uradiš. Ako se neko seća moje prve godine, stvarno sam igrao jednu jako jednostavnu igru koja je odgovarala svima. Druge, treće, četvrte godine malo proširiš. Ali moj početak je bio takav da, kada god uđem u igru, daću sve od sebe. Ako igram minut, trčaću sprint gore-dole. Neko će me videti: 'Vidi ovog, ovaj trči'.

Kasnije je, kako kaže, postepeno proširivao svoju igru.

- Kada sam dobio minute, uprostio sam svoju igru, košarkaški gledano. Ovo ću raditi, ovo ću raditi, neću filozofirati. Da trener vidi: 'Ovaj mi je dobar, ovaj mi ne komplikuje, znam šta mogu da očekujem od njega'. Nikada nisam imao ono: 'Sada treba duže da igram'. To mi nikada nije bilo, pa ni sada. Nego da ostanem na terenu što duže. Onda godinama dodaješ drugačije stvari. Pokušavaš, šutiraš, lopta je više kod tebe... Sada, bogami, radim sve. Što treba i što ne treba.

Jedna od njegovih najvećih prednosti su nestandardna dodavanja, a Jokić smatra da su do njih doveli sloboda da pokušava i veliki broj grešaka.

- I grešaka. Mislim da ih ima jako puno. To je stvarno od početka, od Mege, od tih trenera koji su me pustili. Još i u Somboru. Grešio sam, ali sam imao opciju da probam, imao sam slobodu da probam. Kada probaš jednom, dva, tri puta i vidiš da ne ide... Nešto upali, nešto ne upali.

Posebno je zanimljivo što Jokić i danas govori o ogromnom broju dana koje provodi u hali.

- Kada sam došao u NBA, imao sam Vilsona Čendlera i Džamira Nelsona, Majk Miler je isto bio tu. Oni su svaki dan bili u hali. Da li je šut ili nešto drugo, ali njihov mentalni sklop je bio: 'Ja ću doći i radiću nešto'. Imao sam jako dobre uzore. Imao sam nekoga koga, ako treba, samo kopiraš. Ne treba biti baš pametan, samo iskopiraš. Onda ćeš kroz neke godine napraviti svoju rutinu, svoj put, ono što je tebi dobro. I dan-danas, ako kažem 300 dana, ja sam 295 dana u hali.

Jokić se osvrnuo i na roditelje, čijih se žrtava, kako kaže, još više osvestio nakon što je i sam postao otac.

- Počinje normalno od mame i tate. Sećam se kasnih treninga, završavamo kasno, a tata čeka... Njihovo vreme, žrtvovanje, novac u nekim momentima... Nismo imali za patike, za putovanje. Kada sam odlazio, mama i tata dođu, budu dva-tri dana. Sve svoje slobodno vreme su stvarno nekako meni posvetili i pomagali mi. Sada vidim koje su stvari oni radili za mene, koje možda ja sada radim, ako da Bog, za svoju decu.

Jedan detalj iz porodičnog života posebno je simpatičan.

- I dan-danas volim da mama i tata dođu kod mene, a i ja svaki dan kada mogu idem kod njih. I dan-danas mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz.

Iako je godinama u Americi, Sombor je za Jokića ostao mesto u kojem se oseća najprirodnije. Upravo takvo okruženje želi da prenese i svojoj deci.

- Moji drugari imaju normalne poslove. Rade od devet do pet, imam kuma koji radi kao šumar od pet do tri. Kada si u takvom normalnom okruženju... Da sam otišao negde drugde i imao drugačije ljude oko sebe, meni bi onda to bilo normalno. A meni je sada ovo normalno: da idem na vikendicu, da idem da staram konje, da popijemo pivo negde, da se družimo. Bio sam juče u Molu. Ljudi ni ne znaju gde je Mol. Imam neke konje tamo. Došao je momak koji je pobedio veliku trku za nas, slavili smo, pekli prase. Meni je to super, skroz.

naslovna fotografija - Nikola Jokić (Foto: Peđa Milosavljević/Starsport)