Sonja na oproštaju otkrila šta će joj biti najteže

- I to je na neki način veličina ovog tima, što je njih 10 od jutros samo gledalo mene i Jelenu. Bio je ovo jedan emotivan dan, možda je u nekom trenutku i pogrešno usmerio naše emocije što se tiče utakmice. Nismo završile ono što smo se nadale da ćemo, nismo uspele da donesemo Srbiji još jednu medalju za ovu generaciju, ali na kraju, to je to - rekla je Sonja, a onda i dodala:

- Ostaje nešto mnogo veće od tih medalja koje smo osvajale. Pokazale smo da se ženska košarka igra i u Srbiji, da smo godinama, ne jedno ili dva prvenstva, već godinama, predstavljale našu zemlju na najbolji mogući način. I da imamo to nešto više, što će, nadam se, ostati u amanet i sada kada prestajem da igram, a to su odnosi sa svim ljudima ovde i drugarstvo koje imama sa njima. U ovom trenutku sigurno ostaje žal, ali ja se nadam da će se na neke duge staze vraćati sa osmehom i ponosom na sve što smo uradile za žensku košarku svih ovih godina.

Najkorisnija igračica Evropskog prvenstva rekla je da je razočaranje zbog poraza veliko, ali da ga je nadjačao ponos.

- Jako sam mirna sa sobom zbog ove odluke zato što nemam za čim da žalim. Ako sam kao dete uvek osećala da će mi možda u profesionalnoj karijeri, koliko god sam se ostvarila, ostajati žal za uspesima sa Srbijom, mislim da smo to nadomestile poslednjih godina na najbolji način. Verujem da su oni koji su nas istinski pratili kao ekipu, videli koliko smo mi sa žarom, emocijama i borbenošću uvek predstavljale Srbiju, da znaju šta to znači za nas. Ma kakve da smo sezone imale, bile povređene, imale lične probleme ili ne, za nas je nacionalni dres bio nešto posebno. Samim tim i odnosi koje imamo u ekipi su nešto drugačije za nas. Tako da nemam za čim da žalim.

Istakla je i šta je rekla saigračicama posle meča.

- Manje više sve ovo. Mislim da je ovo jedan od retkih trenutaka kada ja manje plačem od njih. Stvarno verujem da nema čega da nas je sramota. Mislim da smo izvojevale i ogromne lične bitke tokom celog leta. Svaka od nas je imala neke sopstvene borbe. Pa onda koliko smo mi meseci provele ovde, koliko je bilo momenata kada je nekoj od nas prolazilo kroz glavu da odustane, a nismo. Bilo da je to bila lična ili timska odluka, uvek smo se vraćale. Mislim da nas današnja utakmica ne definiše kao ekipu, niti bilo koju od nas kao igračice. Mislim da smo izašle kao pobednice tokom celog ovog leta iz svega što smo prošle. Ma koliko da smo tužne i ma koliko da sam ja lično tužna, ja sam ponosna. Za mene je bila velika čas da budem deo ove ekipe i da sa takvim osobama delim svlačionicu, a onda i teren.

Kako bez košarke?

- Na početku, da probam da budem odmorna za promenu. Mislim da će mi trebati par meseci da dođem sebi posle celog ovog leta, s obzirom na to da je išlo turbulentno, od najvećih visina do najvećih padova. Ali mislim da će mi najteže biti kada se one opet skupe i kada budu igrale, a ja to budem gledala sa strane. Mislim da su one svesne da neće imati veću podršku od Jelene i mene i ko god još da se povuče. Da samo mi koje smo prošle sve ovo sa njima, možemo da znamo koliko to njima znači, da ih na pravi način podržavamo i da smo uvek uz njih.