"Srbija na mene uvek može da računa"

Sada se pomalo i smejemo zbog srećnog raspleta, ali tada, sredinom marta je Emeše, kao devojka koja ima i mađarsko državljanstvo, pozvala naš portal želeći da se vrati svojoj kući u svoju zemlju - Srbiju, posle završetka sezone na Islandu. Nakon izolacije od 28 dana i ukidanja vanrednog stanja, u prilici smo da sa Emeše popričamo o prethodnij sezoni.

Krenimo obrnutim redosledom - prilikom povratka sa Islanda doživeli ste veliku neprijatnost i torturu, budući da niste mogli da uđete u Srbiju. Kako ste sve to podneli?

- Bilo je neverovatno i zastrašujuće. Uhvatili smo bukvalno poslednji avion sa Islanda gde su svi bili super korektni prema nama i tokom sezone i prilikom polaska nazad na svega nekoliko kola pre regularnog dela sezone. U Budimpešti smo upoznali još dosta naših ljudi i prenoćili. Sutradan smo pokušali da uspostavimo kontakt sa našom ambasadom i vidimo kakva je situacija sa ulaskom u zemlju. Nikakvu pomoć nismo dobili, pa smo se uputili prema granici. Sa granice smo vraćeni kao poslednji kriminalci jer nam je rečeno da "nas Srbija ne pušta".

Koliko je trajalo to mučenje na srpsko-mađarskoj granici i kako je sve okončano?

- Trajalo je tri, četiri dana i uspele smo da pređemo granicu tek iz drugog pokušaja. Jednom smo vraćene za Budimpeštu bez ikakvog odgovora ili informacije, a usput su do nas stizale samo informacije o nekom šatoru koji se sprema za nas bukvalno na njivama pored Subotice u kome bismo provele 28 dana. Napolju 0 stepeni Celzijusa, a na nas zdrave čeka šator u polju – delovalo je kao noćna mora i zaista su to bila jeziva tri dana.

Kakav je bio osećaj da vas država u kojoj ste rođeni ne pušta da se vratite i odete u zagrljaj porodici?

- Pa, dovoljno je da Vam kažem da sam sa graničnog prelaza sa koga su me uporno vraćali videla maltene dimnjak na svojoj kući, a da nisam mogla tamo da odem. Nekoliko dana pre toga mi je sahranjena baka i stres je utoliko bio veći, ali nikoga nije bilo ko bi da sasluša i mene i moje saputnice. Bio je to osećaj koji ne želim da se ikada više ponovi.

Jednako nekorektan odnos su prema vama imali i u srpskoj ambasadi u Budimpešti?

- Mi, kao građani Srbije, ulazimo u Amabasadu da se raspitamo o pomoći, a radnica te iste Ambasade viče na nas jer nemamo maske i rukavice i sklanja se od nas na sprat. Apsolutno nikakvu informaciju i pomoć nismo dobile od institucije koju, kao građani Srbije, svi plaćamo upravo da bi nam pomoć u inostranstvu ukazala.

Sa velikim uspehom igrate na Islandu, da li posle svega ovoga postoji i promil šanse da se vratite u Srbiju i u nekom od naših klubova ponovo zaigrate?

- Reći ću Vam iskreno, u Srbiji sam naučila da igram košarku i sve znanje i ljubav prema košarci stekla zahvaljujući pre svega učiteljici Manciki, Margit Lazar koja nam je usadila tu ljubav, a nakon toga pokojnom treneru Radovanu Vukoviću. Bilo je i kasnije sjajnih trenera od kojih sam vremenom unapređivala znanje. To znanje mi je pomoglo da se snađem na Islandu i da me tamo poštuju i saigračice i treneri. U ligi koja je igrački slabija od srpske su finansije višestruko jače od naših. Sa druge strane, u srpskoj ligi pored Crvene zvezde i Radivoja Koraća nemate standardno dobro organizovane klubove koji bi mogli reći da poslednjih 10 godina konstantno rade. Jednostavno, na lokalnom nivou je neophodno da se pomogne ženskoj košarci koja ne privlači toliko publike koliko, na primer, fudbal, ali predstavlja jedan atraktivan vid bavljenja sportom devojčicama koje su na našim prostorima prirodno talentovane za košarku. Smatram da je to problem ženske košarke u Srbiji, koja je zahvaljujući sjajnom radu, pre svega u Košarkaškom savezu Srbije u vreme kada je na čelu bio Dragan Đilas, postala ozbiljan sportski brend Srbije. Kada bi se nivo rada u klubovima makar malo približio nivou u reprezentaciji - onda bismo i moje koleginice i ja vrlo rado zaigrale opet u Srbiji. Potrebno je da se pomogne klubovima - da igračice ne moraju da strepe da li će klub sa kojim dogovore saradanju opstati tokom sezone ili će ugasiti u međusezoni, a mislim da bi se to sa nekoliko centara ženske košarke rešilo efikasno.

Kada je reč o vašoj karijeri, Island bi mogao da bude odskočna daska. Koji bi to mogao da bude sledeći stepenik i sledeći klub?

- Meni je ova sezona bila jako bitna. Pokazala sam sebi da mogu i da nadmetanje sa igračicama iz celog sveta nije problem. Naravno da mi je trebalo par meseci da se akomodiram i shvatim šta se dešava oko mene i kako stvari stoje na terenu. Nakon tog perioda sam osetila želju da se takmičim i nadmećem tako da su rezultati posle ove nekompletne sezone više nego zadovoljavajući. Na svojoj poziciji sam na Islandu bila u samom vrhu među igračicama i svi statistički parametri su došli na svoje. Trebalo je nešto vremena da pohvatam konce, da stabilizujem emocije i shvatim koliko sam daleko od kuće (oko 5.000 km) i da se priviknem na uslove života, rada i treniranja, ali sam sezonu završila sa dabl-dabl učinkom (12,8 skokova i 11,9 poena po utakmici), kao treći skakač lige i član druge petorke šampionata. Za prvu internacionalnu sezonu – više nego dovoljno. Zbog toga se nekoliko klubova sa Islanda već zanima za saradnju, ali postoje i interesovanja iz Italije i Francuske gde je košarka još veći izazov. Pored toga, Mađarska liga je veoma kvalitetna, a Mađarska je moja druga otadžbina. Pošto je ovo veoma čudno stanje u kome ne znamo ni da li će sledeće sezone uopšte biti i kako će sve to izgledati – nisam još uvek u prilici da Vam saopštim neke konkretne stvari, ali obećavam da ću Vam javiti čim se nešto iskristališe.

Maštate li o dresu seniorske reprezentacije Srbije?  

- Ne verujem da postoji igračica koja ne mašta. Sa mnogim od naših sadašnjih košarkaških heroina sam igrala i dobre smo prijateljice. Nažalost, posle juniorske reprezentacije nisam imala prilike da se priključim seniorskoj, ali ne odustajem. Pre dve sezone sam bila u širem sastavu 3x3 seniorske reprezentacije Srbije, a paralelno sa igranjem košarke do kraja ću se boriti i nadati nastupu u najpoželjnijem dresu – dresu seniorske reprezentacije Srbije.

Šta bi internacionalna košarkašica Emeše Vida poručila devojčicama koje treniraju košarku u Srbiji?  

- Ako volite košarku i sport, na pravom ste mestu! Srbija i srpska škola košarke pružaju Vam mogućnosti da naučite i napredujete mnogo. Kao i u svemu, neće sve ići lako i glatko, ali pokušajte da istrajete i postignete da prelepi sport, košarka, krene da Vam vraća uloženo. A onda, nadam se da se vidimo opet na nekom parketu sa narandžastom loptom - istakla je Emeše Vida u razgovoru za Direktno.rs.