Da se ne zove Saša, a preziva Ilić, klupa bi mu se već ozbiljno drmala

Da su neka bolja ili srećnija vremena u Humskoj, da ima malo više novca i da je uprava pragmatičnija i da se Saša Ilić ne zove kako se zove, odnosno da ne predstavlja živu legendu kluba, verovatno već sada ne bi sedeo na klupi Partizana. Što je pomalo i paradoks, ali tome nas je naučila bliža, ali i dalja prošlost kad je reč o crno-belima.

Partizan deset godina nije imao gori start u Superligi, u kojoj je minulog vikenda sa igračem više na domaćem terenu poražen od kragujevačkog Radničkog sa 1:0. Klub iz Šumadije postarao se na terenu da se brojčana prednost crno-belih ne oseti i to je ono što ostavlja gorak ukus među navijačima "parnog valjka" možda i više od samog poraza.

Jedine bodova Partizan je osvojio protiv dva davljenika Mačve i Zemuna, s tim što treba napomenuti da je ekipa iz Gornje Varoši jedini bod u pet utakmica osvojila baš protiv crno-belih i da je jedine golove postigla baš na utakmici protiv njih. I to je valjda neko svedočanstvo kvaliteta ovog tima Partizana.

Biće Hetafe trenutak istine za sve u Humskoj. Uprava je najavila ostavke u slučaju eliminacije od Španaca, ali publiku naklonjenu crno-belima ne bi smelo da iznenadi ako princip i reč ne pogazi jedino predsednik kluba Rasim Ljajić. A kad nema uprave, nema rezultata, nema novca i trener je na vetrometini.

Zbog toga će i mandat Saše Ilića da se meri kroz prizmu Hetafea. A između dva duela sa Špancima je gostovanje Mladosti u Lučanima, koje nije bilo lako za Partizan i u srećnijim vremenima. Sve bi moglo vrlo lako da se otrgne kontroli, ali i da se vrati u normalu. Teren će biti jedino merilo.