Srpska fudbalerka otkrila šta joj najviše nedostaje u Rusiji: "Sarmu bih odmah uvezla"

Jedna potraga za apotekom završila se tako što su je prolaznici gledali "kao da priča japanski", ali ono što je tada bio kulturni šok danas je samo jedna od anegdota iz života koji je u međuvremenu zavolela.

Srpska fudbalerka je od Samare napravila drugi dom, naučila ruski, pronašla svoje ljude i rutine, a van terena vreme posvećuje nutricionizmu, teretani, pa čak i učenju tetoviranja. Za Direktno.rs govori o Rusima i Srbima, životu daleko od porodice, sestri Mini, Volgi, odrastanju - i otkriva koju bi srpsku stvar bez razmišljanja odmah "uvezla" u Samaru. 

 Nina, kada si prvi put došla u Rusiju, šta ti je bio najveći kulturni šok? Postoji li neka situacija iz prvih nedelja kojoj se danas smeješ, a tada ti uopšte nije bila smešna?

- Najveći kulturni šok verovatno mi je bio to koliko se malo govori engleski. Ranije sam čula da Rusi generalno slabije znaju engleski, ali nisam očekivala da je baš u toj meri.

Imala sam jednu smešnu situaciju sa Ninom Milović kada smo tek došle. Trebala nam je apoteka, a nismo imale internet, pa smo išle ulicom i redom pitale ljude na engleskom gde je najbliža. Oni su nas gledali kao da pričamo na japanskom. (smeh)

Tada mi uopšte nije bilo smešno, bila sam potpuno šokirana, ali danas mi je čak i drago što se engleski toliko malo koristi. To me je nateralo da se mnogo brže prilagodim i vrlo brzo naučim ruski.

Kada se skloni fudbal na stranu, kako zapravo izgleda jedan običan dan Nine Čavić u Samari? Da li si pronašla svoja mesta, rutine i male stvari zbog kojih danas možeš da kažeš: "Ovde se već osećam kao kod kuće"?  
- Ja sam osoba koja se prilično brzo navikava na nove stvari, mesta i ljude, pa sam se tako i u Samari veoma brzo osetila kao kod kuće. Mislim da sam sebi dosta pomogla time što sam napravila neke svoje rutine i život koji mi prija. Zbog toga bih danas teško mogla da zamislim sebe negde drugde.

Pored klupskih treninga, dosta vremena provodim čitajući. Počela sam ozbiljnije da učim o nutricionizmu i tome posvećujem dosta vremena. Uz to samostalno učim i da tetoviram, jer sebe jednog dana vidim ili u jednoj ili u drugoj oblasti - a možda i u obe.
Dva-tri puta nedeljno dodatno radim u teretani, tako da mi često i večeri izgledaju tako. Imam i drugarice Ruskinje sa kojima se redovno viđam.

Volimo da otkrivamo zanimljive restorane, idemo u bioskop, a leti dosta vremena provodimo na plaži na Volgi.
Mogu slobodno da kažem da sam u Samari jako srećna. Od nje sam zaista napravila svoj drugi dom - ispričala nam je Nina. 

Srbi i Rusi često kažu da smo slični narodi. Posle života u Rusiji, koliko je to zaista tačno? Šta ti je kod Rusa posebno blisko našem mentalitetu, a šta je potpuno drugačije od života na Balkanu?

- Imamo sličnosti, ali iskreno - ne toliko koliko sam očekivala pre nego što sam došla. Rekla bih da smo mi otvoreniji. Nama obično ne treba mnogo vremena da se zbližimo sa nekim, dok su Rusi u početku dosta hladniji i zatvoreniji. Ali kada prođe neko vreme i kada vas prihvate, onda se pojavi ta toplina zbog koje shvatite da ipak imamo dosta toga zajedničkog.

Meni mnogo znači i to što smo iste vere. Kada vidim crkve na svakom koraku, imam neki dodatni osećaj bliskosti i doma.
A, naravno, i ovde je dobro poznato ono: „Rusi i Srbi "braća zauvek." (smeh).

Rusija ima drugačiju kulturu, kuhinju, običaje, klimu… Šta si zavolela više nego što si očekivala, a postoji li nešto naše iz Srbije što ti toliko nedostaje da bi ga odmah "uvezla" u Samaru? 
- Nisam očekivala da će njihova hrana biti toliko drugačija od naše. Posebno me je iznenadilo koliko vole morske plodove, a na kraju sam ih, zahvaljujući njima, i ja baš zavolela. Što se klime tiče, tu imam sreće jer sam u Samari, koja važi za jedan od toplijih gradova. Leto ovde ume da izgleda vrlo slično kao u Srbiji, za razliku, recimo, od Moskve, gde je nešto hladnije.

Naravno, najviše mi nedostaje naša domaća hrana. Ali uspeli smo čak i to da rešimo - u Moskvi smo pronašli restoran u kojem ima praktično svega što nam fali iz Srbije. A kada bih mogla jednu stvar odmah da „uvezem“ u Samaru, izbor je lak - sarma. Bez dileme.

Tvoja sestra Mina takođe živi i igra u Rusiji, ali u Moskvi. Koliko znači kada nekoliko hiljada kilometara od kuće ipak imaš nekoga svog u istoj zemlji – i ko se od vas dve bolje snašao sa ruskim načinom života? 
- Naravno da mi mnogo znači što je i sestra ovde, iako smo u različitim gradovima. Svaku priliku i svaki slobodan dan gledam da iskoristim da odem u Moskvu i da budemo zajedno. Ovo je prvi put da živimo odvojeno i mislim da nas je ta udaljenost zapravo još više zbližila. Naučile smo da mnogo više cenimo svaki trenutak koji dobijemo da provedemo zajedno.

Ne bih rekla da se jedna snašla bolje od druge. Mina je došla šest meseci pre mene, ona je prva probila led i na neki način meni otvorila put. Obe smo bile spremne za taj korak u karijeri i verovatno nam je baš zbog toga bilo lakše da prihvatimo život daleko od kuće i napravimo sebi okruženje u kojem nam je lepo. Obe smo dosta brzo naučile ruski. Ali, ako baš moram da izaberem koja ga bolje govori  rekla bih ja. A znam da bi seka morala da se složi sa mnom. (smeh)

Život profesionalne fudbalerke u inostranstvu sa strane često izgleda idealno - utakmice, putovanja, veliki stadioni… Ali šta te je život u Rusiji naučio o samostalnosti, ljudima i tebi samoj što verovatno nikada ne bi naučila da si ostala kod kuće?

- Odvajanje od porodice nikada nije lak korak, ali mislim da sa njim dolazi i jedno važno sazrevanje kroz koje jednostavno moraš da prođeš. I na kraju ti mnogo donese.

Sestra i ja, srećom, nismo imale neke velike probleme sa tim, verovatno zato što smo obe znale šta želimo i bile spremne da je život u inostranstvu sastavni deo našeg sna i karijere.

Mene je samostalan život možda najviše naučio da zavolim vreme koje provodim sama. Naučila sam da samoća ne mora da bude nešto loše, već da može da bude prilika da još bolje upoznaš sebe, da se posvetiš stvarima koje te zanimaju i razvijaš se i van fudbala. Mislim da možda ne bih toliko upoznala sebe da sam ostala kod kuće. I upravo je to jedna od najvrednijih stvari koje mi je život u Rusiji doneo - zaključila je Nina Čavić u razgovoru za Direktno.rs.