Mesi se emotivnim pismom oprostio od oca: Nisi mogao ni u čemu da uživaš... (FOTO)

Sada se Lionel prvi put javno oglasio i napisao emotivno pismo posvećeno svom ocu: 

- Tata, još uvek ne mogu da verujem da te nema. Ne uspevam to da prihvatim, odnosno ne želim da prihvatim. Mnogo mi je teško da zamislim da te više neću videti, da više nećemo razgovarati. Znam da si patio i da je ovako najbolje, ali otišao si prerano. Ostalo nam je još toliko toga u čemu je trebalo zajedno da uživamo.

Toliko si me nagovarao da igram na poslednjem Svetskom prvenstvu, a baš ti se nekoliko dana pre njegovog početka stanje najviše pogoršalo. Bio je to prvi put da nećeš biti na nekom velikom turniru, ali mama mi je govorila da će ti biti bolje i da ćeš se dovoljno oporaviti da možeš da putuješ. Rekao sam ti da ćemo doći do finala kako bi mogao da dođeš.

Nakon svake utakmice čekao sam tvoju poruku i nedostajala mi je. Tada sam shvatio da je situacija zaista ozbiljna. Uprkos tome, nisam prestajao da razmišljam o tome da doguramo što dalje, da ti kupim vreme kako bi mogao da vidiš barem jednu utakmicu. Stigli smo do finala, a ti nisi mogao da budeš tamo.

Hteo sam da ga osvojim kako bih ti doneo trofej i pokazao ti još jedan. Nisam uspeo, noge više nisu mogle. Ovaj put pokušao sam da idem protiv sopstvenog tela, ali nisam mogao. Nikako nisam uspevao da se osećam dobro.

Kada sam stigao, mislio si da smo izgubili finale na penale. Nismo mogli da razgovaramo ni o čemu od svega što se dogodilo. Nisi mogao ni u čemu da uživaš. Nismo postali šampioni, ali nemaš pojma koliko smo uživali u svakoj pojedinačnoj utakmici. Još jednom si bio u pravu: morao sam da budem tamo i da igram.

Ovo ti govorim jer je to jedina stvar o kojoj nismo stigli da razgovaramo, pošto sve ostalo već znaš. Razgovarali smo svaki dan i viđali se kad god smo mogli, koliko su mi obaveze dozvoljavale. Ne znam šta ću bez tebe, ne znam kako dalje. Ceo život igrao sam samo fudbal, a sada imam mnogo dilema oko toga hoću li ga još dugo igrati.

Bio si uz mene od samog početka, a tako je malo ostalo do kraja. Zašto nisi mogao da izdržiš još samo malo, pa da završimo zajedno? Znam da je tvoja sreća bila da vidiš svoju porodicu dobro – svoju suprugu, svoju decu, a pre svega, iako nisi želeo da drugi to znaju, da gledaš mene kako igram…

Tako je bilo još otkako sam bio mali. Vodio si me na sve treninge čim bi se vratio s posla. Na mnoge me je vodila mama jer si radio. Naravno, nisi propustio nijednu utakmicu. Koliko si patio dok si me gledao i koliko si uživao, iako mi nikada nisi delio previše komplimenata. Bio si tata, prijatelj i zastupnik.

Uvek si bio upravo ona osoba koja mi je u određenom trenutku trebala i nikada nisi pogrešio. Osim nekoliko prigovora ili svađa, uvek si bio u pravu. Na kraju bi uvek ispalo upravo onako kako si rekao.

Puno ćeš mi nedostajati, ali uvek ćeš biti prisutan, posebno u vaspitavanju moje dece, jer ih učim i vaspitavam onako kako ste vas dvoje vaspitavali mene. Počivaj u miru i čuvaj nas odozgo, kao što si nas čuvao ovde.

Hvala ti na svemu. Volim te, tata.