Pep Gvardiola završava trenersku karijeru: Da li je došao i taj trenutak?

Nije Pep Gvardiola otišao iz Mančester sitija zato što je izgubio ideju, zato što više nije imao šta da osvoji ili zato što ga je neko naterao da zatvori najvažnije poglavlje svoje trenerske karijere. Otišao je zato što je posle gotovo dve decenije života i na hiljade utakmica, putovanja, treninga, analiza i pritiska da svake sezone mora da osvoji sve što može, jednostavno osetio da mu je potrebno da stane. Spusti loptu. 

Gvardiola je u maju zvanično završio desetogodišnji mandat na klupi Mančester sitija, i to posle sezone u kojoj je osvojio FA kup i Liga kup, ali nije uspeo da vrati titulu Premijer lige u plavi deo Mančestera. Sa Sitijem je osvojio čak 20 velikih trofeja i postao najuspešniji trener u istoriji kluba, ali je mnogo pre poslednje utakmice počeo da oseća ono što je kasnije i sam opisao kao pad energije. 
Gvardiola je još tokom završnice sezone govorio da mora da razgovara sa predsednikom kluba o budućnosti, iako je imao još godinu dana ugovora. Kada je odlazak konačno potvrđen, Španac je objasnio da je već neko vreme osećao da dolazi trenutak za promenu. Deset godina na jednom mestu bilo je mnogo, posebno kada se uzme u obzir da je pre Sitija već proveo četiri godine u Barseloni i tri u Bajernu. 

Želeo je da se odmori, a ne da odmah pronađe novi klub, niti da uzme reprezentaciju, kao ni da čeka poziv nekog od evropskih velikana. Odlučio je da napravi pauzu.

- Neću trenirati neko vreme - bila je suština njegove poruke.

Želeo je da nadoknadi vreme sa decom, iako su ona već odrasla, želeo je da radi stvari zbog kojih tokom svih tih godina posvećenih fudbalu nije stigao da radi. 

Nije prošlo mnogo vremena, Gvardiola je dobio ponudu koja bi većini trenera bila gotovo nemoguće da odbije. Italija je tražila novog selektora, a Paolo Maldini je, nakon što je postao tehnički direktor Fudbalskog saveza Italije, krenuo od najvećih imena. Gvardiola je bio među njima. Pregovori su otišli dovoljno daleko da je postojala realna mogućnost da Gvardiola preuzme "Azure". Maldini je kasnije potvrdio da su razgovarali sa Gvardiolom, baš kao i sa Karlom Ančelotijem, jer je ideja bila da se najpre kontaktiraju najbolji treneri. 
Gvardiola je bio veoma zainteresovan, čak je priča otišla toliko daleko da je Španac već razmišljao o sastavu Italije i potencijalnim formacijama.
Dakle, čovek koji je nekoliko nedelja ranije napustio Mančester siti i govorio da želi da se skloni od fudbala ponovo je počeo da razmišlja kao trener. Ipak, usledio je veleobrt i španski stručnjak odlučio je da kaže "ne" Italiji.  Jednostavno je shvatio da mu sada nije vreme za novi posao. Maldini je objasnio da je Gvardiola, nakon što je razmotrio da preuzme palicu reprezentacije, odlučio da je umoran i da želi da provede više vremena sa porodicom.

Drugim rečima, čak ni reprezentacija Italije nije uspela da ga natera da preskoči odmor koji je sebi obećao. To dovoljno govori o tome koliko je odluka o pauzi ozbiljna i koliko mu je potreban restart. Ko god da ga je pratio klubove koje je vodio godinama unazad, zna da Gvardiola nije čovek koji je navikao da beži od izazova. Naprotiv. Kada je 2008. preuzeo Barselonu, dobio je prvi veliki posao i odmah napravio tim koji će promeniti način na koji se razmišlja o fudbalu. Osvojio je šest trofeja u prvoj sezoni. Onda je otišao u Bajern.

I tamo nije imao potrebu da dokazuje da je priča dok je vodio Katalonce bila slučajnost jer je osvojio tri uzastopne titule Bundeslige, a zatim otišao u Englesku. Siti je bio možda najveći izazov. Tada klub nije imao novac kao danas, a on je ipak uspeo da napravi dominaciju u ligi koja je postajala sve konkurentnija. Gvardiola je u tome uspeo. Osvojio je šest titula Premijera, četiri uzastopno, a kruna je stigla 2023. godine kada je Siti prvi put osvojio Ligu šampiona i kompletirao istorijsku triplu. 

Taj period je pokazao koliko je Gvardiolin posao zahtevan. Njegov fudbal nikada nije bio samo postavljanje 11 igrača na teren i čekanje da najbolji reše utakmicu. Svaki detalj je morao da bude pod kontrolom, svaki protivnik je zahtevao novu pripremu. Svaki igrač morao je da razume svoju poziciju, prostor koji treba da zauzme, trenutak kada treba da pritisne i trenutak kada treba da sačuva loptu. 
Njegove ekipe su promenile način na koji veliki broj trenera razmišlja o prostoru, posedu, presingu, bekovima koji ulaze u sredinu, štoperima koji učestvuju u izgradnji napada i vezistima koji moraju da razumeju svaki metar terena. Sada je Siti krenuo dalje sa Encom Mareskom, čovekom koji je deo svog trenerskog obrazovanja proveo upravo uz Gvardiolu. Španac nije potpuno prekinuo vezu sa klubom, pošto je preuzeo ambasadorsku ulogu u okviru kluba. 

Ali na klupi ga neko vreme neće biti. Možda je klub sa Etihada bio poslednji koji je vodio kao trener u svojoj bogatoj karijeri. Sada će imati više vremena za porodicu, za sebe i za razmišljanje o svemu što je uradio tokom karijere. A ako je odbio Italiju upravo zato što je shvatio da mu je taj mir sada potrebniji od još jednog velikog izazova, onda je možda prvi put posle mnogo godina doneo odluku koja nema nikakve veze sa fudbalom. Sada želi da vidi kako izgleda život kada ne mora svaki dan da bude najbolji trener na svetu. Da li je ovo samo kratak period pred povrtak na posao kome je podredio veći deo svog života ili kraj jedne od najvećih trenerskih karijera u drugoj najbitnijoj sporednoj stvari na svetu? Uskoro ćemo saznati.