Držao je kese umesto zavesa, plakao i smrzavao se, a sada je njegov gol proglašen za najlepši

Po dolasku u Nemačku fudbalera Trabzona dočekala je surova realnost. Zimske temperature bile su mu šok, a na prvom treningu morao je da trenira na kiši obučen samo u šorts, majicu i tanku kabanicu. Plata je iznosila oko 1.000 evra mesečno, što je bilo dovoljno tek za osnovne troškove života.

Klub mu je obezbedio stan, ali unutra gotovo da nije bilo ničega. Zidovi su bili prazni, nameštaja je bilo vrlo malo, a na prozorima nije bilo čak ni zavesa. Kako nije imao novca da ih kupi, improvizovao je tako što je na prozore zalepio crne kese za smeće.

- Iskreno, plakao sam. Hteo sam da se vratim u Holandiju. Skoro svakog dana sam zvao brata i govorio mu da mi se ne dopada tamo. Prvog dana je bila zima, padala je kiša, a ja sam morao da treniram u šortsu i majici. Bilo mi je toliko hladno. Moj prvi stan je bio prazan. Morao sam da stavim kese za smeće na prozore umesto zavesa. Plakao sam. Srećom, izborili smo plasman u viši rang i posle je sve krenulo nabolje - otkrio je Lopez Kabral.

Ipak, nikad nije pomislio da neće uspeti.

- Uvek sam radio, davao sve od sebe i ostajao posle treninga da dodatno vežbam. Te sezone sam odigrao samo osam utakmica, mislim. Bilo je veoma teško, ali sam uvek verovao u sebe. Kada danas pogledam unazad, shvatam da je to bio sjajan period mog života. Nemačka me je mentalno neverovatno ojačala. Zbog tog iskustva sam danas ovde i znam da ništa ne može da me slomi.

Već narednih godina njegova karijera krenula je neverovatnom uzlaznom putanjom - iz nemačkih nižih liga stigao je do Portugala, potom do Benfike, a zatim je zablistao na Svetskom prvenstvu. U duelu autsajdera sa Zelenortskih Ostrva protiv moćne Argentine na stadionu u Majamiju, Kabral je sjajnim driblingom izbacio Aleksisa Mek Alistera, a zatim preciznim udarcem poslao loptu u gornji ugao gola Emilijana Martineza, izjednačivši na 2:2 u produžecima utakmice osmine finala.

Naslovna fotografija: AP Photo/Chris Carlson