Arsenal je na tronu posle 22 godine, ali da li je sebi potpisao deceniju negledljivosti?

Nije ovo priča o Arsenalu mog detinjstva i Arsenalu tvog detinjstva. Ovo je priča o modernom fudbalu. Onom u kom se neuspeh plaća brzinom munje, a bilo kakav uspeh nagrađuje pomalo i preterano.

Arsenal je posle remija Mančester sitija i Bornmuta 14. put postao šampion Engleske, što su njegovi igrači uspeli da proslave. Dobar deo titula osvojio je pre Drugog svetskog rata i po njegovom završetku. Postojao je dobar period krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, a onda je u klub stigao Arsen Venger. I od njega napravio mašinu za pravljenje novca, ali i tim zbog kog su mnogi zavoleli fudbal.

Estetika i Arsenal - znak jednakosti

Između fudbalske estetike i Arsenala gotovo da je stajao znak jednakosti, ali je onda Francuz počeo da gubi konce i usledila je era bez najvažnijeg trofeja, a kroz Emirejts su prolazil igrači koji nisu mogli ni da čiste kopačke Nikoli Anelki, Tjeriju Anriju, Denisu Bergkampu ili Patriku Vijeri.

Nije u šampionskom kadru "tobdžija" mnogo bolja situacija, ali lep i atraktivan fudbal i Arsenal postali su antonimi. Za to je, kao i za titulu, zaslužan trener Mikel Arteta. Primera radi, Arsenal je igrao meč koji mu odlučuje sudbinu sezone protiv odavno prežaljenog Barnlija. Bajern, Real, Barselona, Inter - navedite bilo kog evropskog velikana, takav meč bi dobio sa lakoćom i sa najmanje tri gola razlike. Ne i tim Mikela Artete.

Arsenal je imao isti pristup kao da je finale Lige šampiona, ili da je reč o 23. kolu Premijer lige. I tu dolazimo do problema koji veliki broj navijača londonskog kluba ima sa Mikelom Artetom.

Arsenal ne menja ćud bez obzira na to da li je rival jači ili slabiji, bez obzira na takmičenje u kom igra. Nevezano za to da li je u stanju da pobedi 5:1 ili da izvuče remi koji mu znači, Arsenal će uvek da igra prvenstveno da ima nulu u koloni koja predstavlja broj primljenih golova. I to je za respekt.

Ali, šta ćemo sa drugom kolonom. Diskusija je otvorena odavno. Naravno da su navijači Arsenala srećni i da bi potpisali da osvajaju trofeje, a da se svaka utakmica završi ili pobedom 1:0 ili bez golova.

Postaje li Arsenal Atletiko Madrid?

Samo, gde je tu onaj Arsenal sa početka? Šta zamislite kad neko kaže Arsenal? Majstore kojima fudbal deluje kao zabava i radost ili ekipu kojoj je glavno oružje korner, koja ćesto nije u stanju da postigne dva gola i kojoj je to postao identitet?

Tituli se u zube ne gleda, ali ona se uveliko kosi sa onime što je priroda Arsenala. Zato je pitanje koje se postavlja da li je londonski klub sebi potpisao godine ružnog fudbala u režiji Mikela Artete? Nešto poput Atletiko Madrida sa Dijegom Simeoneom, u zamenu za pokoji trofej s vremena na vreme. Sigurno je da će Španac, koji je već sedam godina na klupi, dobiti dodatno poverenje uprave. Pogotovo što je i učesnik finala Lige šampiona.

Šta vi mislite, da li je Arsenal na pravom putu? Pišite nam u komentarima.