Savićević: Ruski sportisti nisu ništa krivi

Nekoliko njegovih kolega podržalo je izbacivanje Rusije iz plej-ofa baraža za Svetsko prvenstvo, Savićević kao predsednik FCCG nije bio za to.

- Ja ne, moja Federacija ne. Da budem jasan, ne radi se o tome da ja branim rusku politiku, naprotiv, ili da nisam solidaran sa ukrajinskim narodom. Ali branim ruske igrače i njihovo pravo da ne trpe istu nepravdu koju sam ja pretrpeo 1992. godine, kada smo moji saigrači i ja bili sprečeni da igramo sa Jugoslavijom na Evropskom prvenstvu u Švedskoj, za koje smo se kvalifikovali. Sportisti bilo kog sporta nisu krivi za ovo što se dešava, oni moraju da mogu da se takmiče. Ponavljam, govorim sa činjeničnim znanjem: to je nešto što sam doživeo na svojoj koži i što posle dugo vremena ostaje rana. Moji saigrači i ja smo pretrpeli nepravdu, koja sada ne sme da se ponovi.

Šta je sa ratom u Ukrajini?

- Ruski fudbaleri nemaju nikakve veze sa Putinovom odlukom, kao što nismo ni mi sa ratom u Jugoslaviji pre 30 godina. Vidim obnavljanje iste situacije koju su postepeno od 1992. godine doživljavali mladi ljudi koje ste dobro poznavali u Italiji: Mihajlović, Jugović, Mirković, Kovačević, Mijatović, Savo Milošević. Pored mene. Kao fudbaler izgubio sam tri velika takmičenja, Evropsko prvenstvo 1992. i 1996. i Svetsko prvenstvo 1994, bez razloga osim politike, koja nema nikakve veze sa sportom.

Na šta konkretno mislite?

- Na mnoge stvari, moje pamćenje je jasno. Na primer, košarkašima koji su se javno eksponirali protiv predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a ipak bili pogođeni ovom sportskom sankcijom. Ili priča o Savi Miloševiću, koji je takođe bio napadač Parme od 2000. do 2002. godine i koji je takođe izašao na ulice protiv Slobodana Miloševića, kada je postao predsednik Jugoslavije 2000. Ako neko misli da ova vrsta sportske sankcije može da bude korisna - pogrešno.

Poljski i švedski fudbalski savez odmah su rekli suprotno.

- Statuti FIFA i UEFA jasno kažu da fudbal i politika moraju biti jasno razdvojeni. Ponavljam: osećam bol za Ukrajinu, svaki rat je pogrešan i ovo je pogrešno, ja sigurno nisam za Putina. Ali pročitao sam izjave kolege iz poljskog saveza i ne slažem se sa njima: fudbal i kvalifikacije za Svetsko prvenstvo ne smeju da se koriste za politiku, koja se malo brine o pravom sportu, zapravo ne brine. Hoćete li da vam ispričam jednu anegdotu o Slobodanu Miloševiću?

Molimo vas.

- Osvojili smo Kup šampiona 1991. sa Crvenom zvezdom i bio je prijem u palati. Pa, rukovao se sa nama, ali nije ni znao ko smo, imao je pored sebe službenika koji mu je rekao na uvo.

Putin deluje malo iskusnije: bio je na bini u Moskvi, na Svetskom prvenstvu 2018?

- Ne bih se zakleo, mislim da su mu prioriteti sasvim drugačiji. Ako bilo koji fudbaler podržava Putina, to nije u redu, ali ja to još nisam video. A 1992. već smo desetak dana bili u Švedskoj na Evropskom prvenstvu i 1. juna je stigao faks sa rezolucijom UN: rečeno nam je da moramo da se vratimo za dvadeset četiri sata. To iskustvo nikome ne želim.

Tim sa prostora bivše Jugoslavije - Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Bosne, Crne Gore, Kosova - raspadao se već posle Svetskog prvenstva 1990. godine.

- Osim što smo održavali bliske odnose među nama i što je, na primer, Hrvat Zvonimir Boban ostao jedan od mojih najboljih prijatelja, ta ekipa u kojoj su bili Bosanci, Crnogorci, Makedonci i Srbi stekla je pravo na Evropski šampionata, koje je tada osvojila Danska, druga u našoj kvalifikacionoj grupi. Mislim da su danas ruski igrači imali pravo da plej-of igraju na neutralnom terenu.

Da li bi ih ugostio u Podgorici, pošto su morali da se igraju iza zatvorenih vrata?

- Mi nemamo velike stadione i ja ne bih mogao da odlučujem o tim stvarima, to je na državnim organima. Jedno mi se dopada da kažem: rat ne zaustavlja loptu. Talenat ne prestaje da cveta: Vlahović, koga danas cenite u Italiji i koji još mora i može da se usavršava, rođen je u Beogradu 2000. godine - rekao je Dejo za italijanske medije.