Dan kada je na Maksimiru počeo raspad Jugoslavije

Šampion Crvena zvezda je gostovala Dinamu i malo ko je ozbiljno shvatio da će se dogoditi opšti haos na tribinama iako su postojale naznake da će HDZ sa Franjom Tuđmanom na čelu, koji je samo desetak dana ranije pobedio u Hrvatskoj na prvim višestranačkim izborima, imati nacionalistički pir.

Meč nije ni odigran, navijači Dinama su u jendom provalili na teren i krenuli prema "Delijama". Tek tada se uključila policija i počeo je obračun u kom je tada golobradi fudbaler Zagrepčana Zvonimir Boban skočio i udario policajca Refika Ahmetovića. Bio je to snažan udarac u srce Jugoslavije, ali na sreću, policija je odbila napad navijača Dinama jer da nije gledale bi se slike sa briselskog "Hejsela". Krvavih glava je bilo mnogo.

Boban se nikad nije pokajao zbog toga, naprotiv, govorio je sa ponosom, ali samo zahvaljujući Ahmetoviću ostala mu je glava na ramenima.

- Mogao sam da ubijem Bobana. Napao me na radnom mestu. Trener Kuže ga je spasio jer ga je odvukao. Mi smo pokušali da smirimo situaciju. Imao sam napunjen pištolj i kolege su me nagovarale da mu pucam u leđa. Nisam očekivao takvu reakciju od Bobana. Neki su me nagovarali i nakon utakmice da "ispeglamo" Bobana, ali ja nisam hteo - govorio je Ahmetović.

"Si-En-En" je neodigranu utakmicu Dinama i Crvene zvezde 13. maja 1990. godine uvrstio među pet utakmica koje su obeležile svetsku istoriju.

- Jugoslavija je bila na izdisaju i samo se čekalo kad će sve eksplodirati. Događaji 13. maja 1990. bili su uvod u najkrvaviji sukob u Evropi nakon poraza nacista 1945. godine. Buduća zvezda Milana Zvonimir Boban udario je policajca koji je pre toga napao jednog od navijača Dinama - pisao je CNN.

Dragan Stojković Piksi je tada za "TV Novosti" govorio:

– Šampionsko slavlje delimično nam je pokvario događaj iz Zagreba. Bio je to užas, blago rečeno. Pitam se šta bi bilo da je utakmica odlučivala o prvaku, da je na stadionu bilo 60.000 gledalaca – pa to bi bio masakr! Kada se ovako nešto dogodi, čovek se zapita: zar je fudbal postao rat dva tima, dva navijačka tabora? Ako je tako, sport je onda izgubio svaki smisao – rekao je Piksi tada.

Strah je, prema Piksiju bio blaga reč za osećanja igrača.

– Nismo se uplašili, nego smo se šlogirali od straha! Priznajem, pomislili smo da nećemo izvući žive glave. Do početka utakmice sve je bilo okej, lepo smo dočekani, izašli smo na teren željni nadigravanja. Iako smo pred utakmicu sa Dinamom danima trenirali više rekreativno nego ozbiljno, verovali smo da ovako osveženi ne možemo da izgubimo. Međutim, kada smo izašli na teren imali smo šta da vidimo.

Nastavila je peta Zvezdina zvezda da se priseća događaja iz Zagreba.

– Navijači se biju, kamenje seva na sve strane i jedva smo dočekali znak sudije da možemo da “hvatamo bežaniju” u svlačionicu. Tu je bilo sve mirno, ali frka je bila kako da nas prevezu do aerodroma, jer su navijači Dinama uništavali sve što miriše na Beograd i Srbiju. Bili su spremni da unište i ljude, i vozila, i sve. Ostali smo nekoliko sati zaključani u svlačionici. U autobusu je carovao strah i vladala je jeziva tišina. Jedino je Jurić pokušao nekim crnim fazonima da razvedri atmosferu – dok nas je neviđeni kordon milicije obezbeđivao. Dok smo prolazili Zagrebom “dinamovci” su pozivali Tuđmana, tražili da ih on spasi od Srbije i slično. Kada smo stigli na aerodrom – svanulo nam je - govorio je Stojković o tom vremenu ratnog vihora koji se širio iz Zagreba i zapalio Jugoslaviju.

Bilo, ne ponovilo se...