Zvonko Varga: U bolnici mi dva puta izgubili test na koronu!

"Varga ima koronu, nalazi se na Infektivnoj klinici", bila je vest koja je krajem marta, u prvom talasu naleta covid-19, a u periodu opšteg neznanja i nagađanja kako se virus ponaša, odjeknula kao bomba. Legendarni napadač Partizana i vlasnik fudbalske škole bio je prvi čovek iz sportskog sveta Srbije za koga je javnost dobila info da je pozitivan. Kako je legendarni napadač crno-belih, a kasnije i trener u klubu dobio koronu?

- Mogu samo da sumnjam da je u kontaktu sa roditeljima i decom u mojoj školi fudbala. Mnogo njih bilo je u Italiji na skijanju i to mi je negde najsumnjivije. Na dan uvođenja vanrednog stanja imali smo veliki turnir, bilo je tu mnogo roditelja, dece, ali sam virus zaradio ranije - kaže Varga.

Vanredno stanje je uvedeno 15. marta, a Vi ste u bolnicu ušli tek 26?

- Imao sam prvo blage simptome u ponedeljak, izolovao sam se odmah ali sam se posle dva dana osećao zdravo. Vratio sam se normalnom životu do subote kad sam dobio visoku tempreturu. Ulazak u bolnicu i ta prva nedelja bili su najteži dani u životu. Temperatura me je lomila, nisam imao upalu pluća jer je ona došla kasnije. Bila su mi zahvaćena oba plućna krila, a čekanje sedam i po sati u Infektivnoj da me prime tog 26. marta, taj strah od svega, pamtiću do kraja života. Bilo je hladno vreme, ja pod temperaturom, čekali smo na pregled u Infektivnoj sedam sati, dolazila su kola Hitne pomoći svakih pet minuta, panika. Teško sam psihofizički podneo temperaturu, slomila me, a kad sam legao u krevet konačno rekoh spašen sam, preživeću...

Razne dezinformacije o vađem stanju su kružile medijima, od toga da ste na respiratoru u teškom stanju do onih da ste stabilno. Kako je stvarno bilo?

- Organizam je počeo da reaguje posle druge terapije antibiotika i hlorokina. Temperatura je ubrzo nestala, videlo se odmah da će se organizam oporaviti. Nijednog momenta za dve nedelje nisam bio životno ugrožen, niti na kiseoniku ili respiratoru, a mediji su skloni senzacionalizmu pa su davali pogrešne podatke. Bolja je ona priča da za 15 dana u Infektivnoj nisam imao nijedan pozitivan test na covid-19!

Znači li to da niste imali koronu?

- Ne, imao sam koronu ali su mi u Infektivnoj uradili test po dolasku i negde ga izgubili. Šest dana se čekalo na rezultat, a njega nije bilo. Onda su mi uradili novi test koji se takođe izgubio. Kad su mi posle 11 dana uradili treći rezultat je bio - negativan. Već sam prebrodio bolest.

Sada zvuči kao anegdota, ali tada vam sigurno nije bilo svejedno?

- Veliki nauk i škola za mene. Čovek misli da sve može i zna. Znaju me kao žilavog, borbenog u fudbalu, koji hoće da budem jači i bolji. I ovde sam kod kuće mislio boreći se sa koronom, a u stvari ne znajući, da ja to mogu sam da smlatim, da pobedim temperaturu bez doktora i bolnice. To je bila greška, velika. I danas slušam od poznanika da je covid-19 izmišljena priča. Ono što sam doživeo, video svojim očima dva smrtna slučaja u svojoj sobi, gde su dve starije osobe preminule dan za danom, viđao mlađe osobe koje nisu bolest i bolnicu prihvatali kao realnost, jeste sav užas korone. Tih 15 dana, tu borbu i taj strah, gde se nije znalo šta smeš a šta ne, hoćeš li se zaraziti ako ti se okrene papuča naopako, tu psihozu u sobi koju su stvarali bolest i psiha, tuširanje, toaleti, sve to je jedan veliki nauk da postoji nešto jače od nas i da ne pita jesi li sportista ili ne, imaš li dva metra. Svi smo ranjivi i ne možemo da isplivamo bez podrške.

Kažete da ste danas dobro, a koja je podrška pored porodične na vas ostavila najjači utisak?

- Ne mogu da vam opišem koliko u tim momentima znači poruka podrške a dobio sam ih nebrojeno, čak od ljudi koje nisam video po 20 godina. Kad ih čitaš budeš nekako gord, daju ti te reči moral da se boriš, podižu te. Znaš da si ostavio neki trag u životu. Najviše su me obradovala deca iz moje škole generacije 2012. Na sajtu su uz poruku podrške postavili i klip od nekoliko minuta sa mojim golovim. Osećao sam se tada kao planina, ma mogao sam bolnicu da srušim. Sve poruke čuvam, znače mi.

Kad si trener, ne zavisi sve od tebe

Zašto ste 2015. napustili Partizan i posvetili se svojoj školi, da li je problem bila promena uprave ili je nešto drugo po sredi?

- Nije samo promena uprave. Godine čoveka menjaju, pa ću napraviti dužu uvertiru kako bi bilo što jasnije. Kad sam prošao Rad, OFK, naročito Smederevo, oprostio sam se od toga da ću biti prvi trener. Došao sam sa zapada pun entuzijazma, sa holandskim i francuskim metodaima rada, razmišljanja, želeći da na to nadogradim našu kreativnost. To je u OFK i Radu funkcionisalo, ali u Smederevu nisam ni stigao. Ta loša iskustva doprinela su mi da shvatim da u Srbiji ne zavisi sve od mene, da moj kvalitet ne dolazi do izražaja. Ne zato što ja ne vredim, nego što nešto drugo ne vredi. Nisam hteo da budem nešto drugo i uklopim se u sistem. Počeo sam sebe da gubim, hoću na pošten način, na fin, da suvim kvalitetom prođem, a samo sam gubio kvalitet života kod kuće. Porodica je meni najvažnija i odlučio sam da se posle Smedereva vratim u Partizan, da budem tu na ovaj ili onaj način. Kao pomoćnik, trener u školi, Teleoptiku...

Zašto niste pokušali da se vratite u Belgiju, kada ste već shvatili kakvi uslovi vladaju u Srbiji?

- Ja sam čovek ovog podneblja, a od povratka je prošlo 10 godina, moj Lijež se skoro ugasio. Morao sam da odem u Belgiju, živim godinu, dve i da čekam priliku a ja nisam želeo da moja porodica živi taj žvot. Ne želim onaj način života gde mi je ćerka Andrea išla u goste kod najbolje drugarice na pozivnicu. "Majka Žustin poziva Andreu goste za dve nedelje u 14 sati" piše na pozivnici a nije rođendanska. Pitam suprugu Snežanu, šta da radimo? Imali smo iscrtanu mapu na pozivnici kako da dođemo tamo. Došao je taj dan, odveli smo Andreu do vrata. Majka te devojčice otvara i kaže, "dobar dan Andrea, uđi, a vi dođite po nju u pet". I zalupi nam vrata. Ušao sam u kola i samo što nisam zaplakao. Ovako deca da mi žive, da me sutra moja deca zovu u goste na pozivnicu? E, neće moći. Zato sam se isključio u borbi za prvog trenera, odbijao sam svake godine brojne pozive, ali sam sačuvao porodični mir.

U Partizanu ste bili desna ruka i Mateusu 2003, pa drugim trenerima Đukiću, Vermezoviću, Rašoviću, Nikoliću, sa Teleoptikom ste umalo ušli u Superligu. Kako se škola umetnula između Partizana i Vas?

- Bio sam desna ruka Lotaru Mateusu 2003. u Partizanu, pomogao sam pre 17 godina da se dođe do prve Lige šampiona. Mateus je bio lokomotiva, ja sam znao mentalitet kluba, igrače. Sjajno sam sarađivao sa Vermezovićem, Rašovićem, Markom Nikolićem, a jedino ne znam šta se dogodilo da me je Miroslav Đukić isključio iz stručnog štaba. Danas sedimo i pravimo trening, sutra me nema bez obrazloženja. Još se nismo sreli, niti čuli. Bio sam malo i van Partizana sa Dačom Davidovićem u Kataru i Saudijskoj Arabiji, u Al Itihadu, ali sam osećao potrebu da napravim nešto svoje. Dugo mi je škola bila u glavi, mnogi su me odgovarali pričom "u Partizanu te niko ne tera, ostani tamo" ali je moja želja da vodim priču, edukujem, usmeravam bila jača. Zato sam otišao iz Partizana.

Zašto se škola zove samo "Varga"?

- Pitao sam Partizan da li im smeta da škola nosi moje ime. Sugerisali su da je "Varga" za njih bolje, jer se zna ko je "Zvonko Varga" i asocira na Partizan. Škola me zaista ispunjava, deca produhovljavaju. Ima nekih teškoća, prevashodno ih roditelji stvaraju, ali uživam svakog dana u radu. Kad ih obučem u crveno-crne dresove liče mi na Mančester junajted, to je moj drugi klub za koji navijam od malena. Tu ljubav usadio mi je ujak zbog Džorža Besta, a ja se nešto razmišljam da u goste pozovem Nemanju Matića. Da udahne malo duha Mančester junajteda i u moju školu

Ne može fudbal da pobegne od politike

Kako vam se čini fudbal u Srbiji?

- Ne gledam i ne pratim toliko kao dok sam bio u Partizanu, ali Superliga sa 20, a Prva liga sa 18 klubova... Bez potcenjivanja, da kritikujem neću, znam ko sve vodi i kuda sve vodi...

Zašto je u Srbiji iznošenje istine postalo kritika?

- Ne bi trebalo, u pravu ste. Zna se da je Liga od 12 ili 14 klubova za nas dobra mera. Situacija sa koronom je bila idealna da se napravi bolan rez i učini nešto što će u narednih 10 godina doneti dobro. Ako Zvezda i Partizan igraju četiri puta sa Vojvodinom, Čukaričkim podići će se kvalitet u svakom smislu. A, ovako, ne znam gde sve ovo vodi. Ispada osam klubova u Prvoj ligi, a igra Železničar iz Pančeva za koji nisam ni znao da postoji.

Partizan je dominirao kad je imao političku podršku, sad je Zvezda dominantna. Vidite li sličnost, da li je sve do fudbala?

- Dobro je pitanje. Samo da se čovek nasmeje... Ne može se pobeći od politike. FIFA i UEFA za sebe kažu da nema politike a ima je. Fudbal od poltiike ne može da pomogne. Preveliki je biznis postao da bi ostao samo u domenu sporta.

Kako gledate na fenomen da u momentu kad jedan od "večitih" dominira u ligi, onaj drugi prodaje skuplje igrače?

- Kad ne možeš da praviš rezultat onda ti ostaje da forsiraš mlade igrače. Obično cena ide sa dobrim rezultatima, ali kod nas sve zavisi od slučaja do slučaja. U Evropi mnogi znaju za situaciju u Srbiji i sve okolnosti pa ne gledaju ko je prvi, treći, peti na tabeli već samo igrača. I to tržišno. Menadžeri, skauti, direktori iz inostranstva znaju šta traže, kad prepoznaju potreban profil oni plaćaju koliko procene.

Mitar vredi 50 miliona evra

Reprezentaciju Srbije očekuje start Lige Nacija pa baraž za odlazak na EP, šta fali "orlovima" da budu konstanta?

- Mentalitet i ambijent, ne mogu da pronađem drugi razlog. Podeljeni smo, Partizan, Zvezda, sever, jug. Nema jedinstva a ambijent se stvara. Radomir Antić kroz autoritet i znanje je stvorio pozitivnu klimu, dok je Ilija Petković napravio sjajan ambijent na drugi način. Petko je bio čovek koji se voli, koga svi poštuju i uvažavaju. Muslin je opet imao svoj način. Na Tumbi je da to stvori, ima malo vremena. Ne mogu da shvatim taj mentalitet da igramo 15 minuta dobro, pa 15 loše, da smo jedna ekipa u prvom a neka druga u drugoj.

Možda će biti bolje kad "Novozelanđani" budu potpuno sazreli?

- Ima tu već igrača, neće svi moći da igraju, mada smatram da velike zasluge idu selektoru Paunoviću. Paun je pravilno vodio te momke, izvukao maksimum, ali mogu da se uklope sa nešto starijima koje predvodi Mitrović.

Mitrovića ste i vi uobličavali kod Vermezovića u stručnom štabu. Pamtimo Vaše reči da će biti ekstra klasa, na osnovu čega ste to tvrdili tada?

- Bio je četvrti špic na njegovim prvim pripremama sa seniorima, ali i jedini na početku jer su ostali kasnije stizali. Nije bio standardan od starta, ali gol za golom i sve se okrenulo.Gde vidiš da će neko uspeti? Imali smo posle završenog treninga 15 minuta do večere. On viče "šefe, centaršutevi". Voleo je da mu centriram, on šutira, malo ga korigujem... Vidim, ističe nam vreme, on viče "ne, ne, hoću tri centaršuta i tri gola". Negde u sebi kažem, "svaka ti čast, dečko, to je stav sa kojim ćeš uspeti". Utrčimo na večeru onako mokri, ali niko nije zamerao jer ta posvećenost radu mora da donese rezultat.

Vredi li 50 miliona evra koliko ga procenjuje Fulam?

- Vredi, sa svim svojim manama i vrlinama. Voleo bih da sam u Fulamu i da radim samo sa njim, samo malo na finesama. Po 15 minuta i ne moraju da mi plate. On radi predano, to znam, ali male korekcije dodaju ti dva-tri gola. Lukaku je među pet-šest špiceva na planeti, a gledam neke falinke, "gde stoji, zašto ne krene", desnu nogu... Tri gola više dobija se na neki dodatni rad, nema korekcije. Mitar radi i napreduje, broj golova govori o njemu. I zato kažem da vredi - zaključuje intervju za Direktno Zvonko Varga.