"Večeras vam se poslednji put obraćam kao predsednik!" Vučić: Nadali su se da ćemo zaboraviti zločine! 

Vučić je obraćanje počeo sledećim rečima:

- Nevenka Dobrić je 9 meseci nosila svog Sinišu, rodila ga je, dojila ga je, odgajala ga je, učila i vaspitavala. I one anđeoske oči koje smo mogli da gledamo pre nekoliko minuta. Zlikovci su ugasili. I nikada nikome nisu rekli za Sinišine oči. Nikada nikome nisu rekli za suzu i tugu majke. Nikada ih nije bilo briga. Slavili su to kao veliku pobedu. Očekivali su i nadali se da bi valjda i mi Srbi, što nismo jednom učinili u istoriji, trebalo da se saglasimo sa njima i da zaboravimo te zločine, i da zaboravimo te divne oči dvanaestogodišnjeg Siniše, ili Darinkinog šestogodišnjeg unuka Jovice, koji je na takav način ubijen na Petrovačkoj cesti, ili nešto starije Mirjane Dubajić, ili sve Stjelje, Kovačeviće, Dubajiće i Vukoviće - počeo je predsednik.

- Večeras mi je teško da govorim - rekao je on i dodao:

- Večeras ću da govorim nešto drugačije. Ubijali su nam ljude, ne po prvi put. I ma koliko ljudi da nam ubijaju, ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250.000 ljudi brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem, i u Srbiji i u Srpskoj, Crnoj Gori, svuda, na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi. Mi Srbi smo za to odgovorni. Ne oni koji su ih pobili, ne oni koji su ih proterali, već baš mi. I mnogi od nas su to prihvatali, i mnogi od nas su, u tom pogromu nad istinom, posle toga učestvovali. Od lažnih priča o tome kako je "dogovoreno" sve, od lažnih priča i raznih teorija zavere u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite među zlikovcima koji su namerno ugasili Sinišine oči. I to je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata - rekao je.

- 29% od ukupnog stanovništva Srbije je izgubilo u Prvom svetskom ratu. Pomogla je da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu, i Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to u stvari za njih bila okupacija. U Drugom svetskom ratu ubijali su nas nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i bestijalnošću, onako kako to ni nemački nacisti nisu radili svim svojim neprijateljima. Nekako se zaboravilo, i nigde ni u jednom udžbeniku nismo mogli da pročitamo da od svih velikih gradova i glavnih gradova bivše Jugoslavije nijedan drugi nije bio bombardovan i napadnut s početka, samo jedan, naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali. Sve je zaboravljeno, i niko o tome nije smeo da govori. Rodila se nova pokoljenja, i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši. Koja se ne stidi da kaže istinu - rekao je.

- Generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najteže moguće udarce, najžešće moguće kampanje laži, neistina i svega drugog, ali koje neće da zaborave i žrtvuju oči Siniše Dobrića, one anđeoske koje ste mogli da vidite da bi dobili neki aplauz u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici ili bilo gde drugo. Mi smo uradili nekoliko važnih stvari, a ja vam se večeras obraćam poslednji put kao predsednik Republike Srbije. Da li ću ikada više, ne znam, ali želim nekoliko važnih stvari da izgovorim, meni važnih, možda će i vama biti bar neka od tih stvari važna. Mi smo u prethodnih 12 godina mnogo toga izmenili: o ćutanju, o stradanju Srba, o tome da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da kad ustanemo u pola 11, prvo slušamo Severinu - poručuje.

*Naslovna fotografija: ATA Images/M. P.