Vučić - kolekcionar umetničkih slika i plastičnih igračaka od par stotina dinara

Gde takvi pokloni završavaju regulisano je unutrašnjim propisima svake države. Zakonodavstvo SAD svojim državnicima dozvoljava da zadrže poklone vrednosti manje od 375 dolara, dok one skuplje mogu otkupiti po realnoj tržišnoj ceni. Ruski predsednik može zadržati poklone čija vrednost ne prelazi pet minimalnih zarada, što iznosi oko 875 evra. Srpsko zakonodavstvo predviđa da javni funkcioner ne sme primiti poklon u vezi sa vršenjem javne funkcije, izuzev protokolarnog i prigodnog poklona, koji, po pravilu, postaju javna svojina. Izuzetno, funkcioneri mogu zadržati poklone čija tržišna vrednost ne prelazi 10 odsto prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, stim da ukupna vrednost, u ličnu svojinu zadržanih poklona u kalendarskoj godini, ne može preći iznos jedne prosečne zarade.

Javni funkcioner dužan je da o svakom primljenom poklonu obavesti organ javne vlasti u kome je na javnoj funkciji, obavezno navodeći poklonodavca, povod i opis poklona, njegovu vrednost, kao i to da li je postao lična svojina funkcionera ili javna svojina. Evidencija primljenih poklona svakog javnog fukcionera je javna i dostupna na internet stranici Agencije za sprečavanje korupcije.

Da li ste se ikada zapitali kakve poklone, prilikom brojnih susreta sa predsednicima država ili vlada, ambasadorima i biznismenima, primaju srpski državni funkcioneri? Može li se previše skupim ili skromnim poklonom preći granica diplomatskog dobrog ukusa? Kakav je odnos predstavnika režima prema skupocenim poklonima? Pre svih, onih najmoćnijih u prethodnoj deceniji, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića?

Prema zvaničnoj evidenciji, predsednik Socijalističke partije Srbije, nikada nije u ličnoj svojini zadržao nijedan poklon koji je dobio u prethodnih šest mandata Vlade Republike Srbije u kojima je, bez izuzetka, uzeo učešće. Ama baš nijedan, makar ne od poklona koje je u skladu sa zakonom prijavio. Naime, zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije stupio je na snagu 1. januara 2010. godine, u vreme kada je Ivica Dačić već uveliko obavljao dužnosti prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova. Uprkos visokoj funkciji i veoma gustom rasporedu, ministar zadužen za obračun sa kriminalom i korupcijom, tokom punih 25 meseci, sve do marta 2012. godine, prijavio je Vladi RS, ni manje ni više, tačno nula poklona primljenih u vezi sa vršenjem javne funkcije.

Za razliku od prvog potpredsednika Ivice, njegov sledbenik prvi potpredsednik Aleksandar, svoje zakonske obaveze, makar na prvi pogled, shvatio je nešto ozbiljnije. Vučić je u 2012. godini, prijavio 28 darova primljenih prilikom susreta sa visokim predstavnicima Rusije, Kine, Indije, Kuvajta, Alžira, Izraela, Azerbejdžana, Holandije, Iraka, Irana, Nemačke, Kipra, Indonezije, Pakistana, Kanade, Italije... Njegovo poštenje išlo je dotle da je prijavio čak i kravatu od 800 dinara, ali i 300 dinara vredan foto album sa zajedničkim fotografijama, dobijene od svojih podređenih u ministarstvu odbrane. Glas o Alekovoj asketskoj skromnosti očigledno je brzinom munje prostrujao diplomatskim svetom pa su i pokloni koje su mu uručivali, makar prema tvrdnji poklonoprimca, bili više nego skromni.

Tako je Đampaola di Paole, ministar odbrane Italije svom srpskom kolegi poklonio, kako u izveštaju stoji, "metalnu tacnu" navodno vrednu svega 300 dinara, na koliko je procenjena i reprezentativna kutija sa najfinijim azerbejdžanskim čajem. Da kriterijum procene tržišne vrednosti poklona može biti problematičan, svedoči i podatak su dve umetničke slike, jedna sa motivima Pakistana (dimenzija 50x90 cm) poklon ambasadora te Islamske Republike i druga sa motivima Indonezije, poklon ambasadora najveće ostrvske države na svetu, procenjene na 800 dinara po komadu, tačno koliko i prethodno pomenuta kravata, dok je slika sa motivima Iraka, neznatno manjih dimenzija (50x80 cm) procenjena na vrtoglavih 600 dinara.

Široke ruke, prilikom susreta sa najmoćnijim srpskim političarom nije bio ni čuveni Kiril Kravčenko, generalni direktor NIS-a i zamenik generalnog direktora svetskog energetskog giganta Gasprom Njeft-a. Umesto prigodnog poklona u skladu sa renomeom Gasproma, ako je verovati predsedniku naprednjaka, on je na poklon doneo ruski samovar za čaj, ne skuplji od 1.000 dinara. Poklonodavac godine, makar po izveštaju predatom državnim organima, bio je prvi potpredsednik Ruske vlade Dmitri Olegovič Rogozin koji je na dar doneo repliku generalskog bodeža "vrednu" okruglo 2.000 dinara.

Prosečna procenjena tržišna vrednost pojedinačnih poklona svetskog diplomatskog krema, prema proceni poklonoprimca Aleksandra Vučića, iznosila je tek 700 dinara, ili 6 evra. Baš svaki od 28 poklona, prijavljenih u 2012. godini, za koje tvrdi da su na tržištu vredeli ukupno 19.700 dinara, Aleksandar Vučić je zadržao u ličnoj svojini.

Nova, 2013. godina, donela je neočekivani preokret. Na žalost, ne po pitanju realnosti "tržišne" cene, već pre svega po broju primljenih, ili preciznije, prijavljenih poklona. Godina velikog političkog uspona AV nije donela očekivani ekskluzivitet darova koje je prijavio. Ako je verovati prvom potpredsedniku vlade zaduženom za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, tokom čitave godine nije dobio više od 2 (nije greška: dva) poklona zbirne vrednosti 1.200 dinara. Prvi je stigao već 10. januara od dobro nam poznatog, prebogatog i galantnog Šeika Muhameda Bin Zajeda. Umetničku slika sa motivima Ujedinjenih Arapskih Emirata, dimenzija 50x70 cm, simbol ne samo ogoromnog bogatstva poklonodavca već i nesvakidašnjeg prijateljstva i novog strateškog ekonomskog partnerstva, junak one poznate "Acoo Srbinee!!!" procenio je na 800 dinara.

Kap koja je možda prelila čašu i naterala našeg junaka da okrene drugi list, bio je drugi i poslednji poklon te sušne 2013. godine. Radi se o figuri kamile od plastike vrednosti 400 dinara, uručenoj od strane gospodina Al Huseina, direktora emiratske državne kompanije "EARTH". Neko manje skroman možda ne bi znao da ceni plastičnu kamilu, ali, Vučiću je izgleda baš jedna takva nedostajala u nesvakidašnjoj kolekciji plastičnih figura od 400 dinara, kako bi je upario sa ranije dobijenim plastičnim medvedom i plastičnim vojnikom iste vrednosti.

Popunivši sva mesta u opisanoj kolekciji, AV je odlučio da svoju, već legendarnu skromnost, podigne na do tada, ne samo u regionu, ovom delu Evrope nego i šire, neviđen nivo. Postao je prvak sveta u neprimanju protokolarnih i prigodnih poklona u vezi sa obavljanjem svoje visoke državne funkcije, ili makar, u kršenju zakonske obaveze prijavljivanja svakog poklona.

Znali smo da može neobično dugo da izdrži bez sna, hrane ili odlaska u toalet, ali, saznanje koliko je Aleksandar Vučić tek u stanju da apstinira od prijema protokolarnih i prigodnih poklona i od najvećih optimista napraviće najgore skeptike. Od 18. februara 2013. do 12. septembra, preko 18 meseci ili precizno 571, za njega radni dan, Vučić navodno nije primio (čitaj: prijavio) ni jedan, jedini poklon!

Da izveštaji koje je Aleksandar Vučić svojeručno potpisao i predao ne odgovaraju istini, očigledno je ako pogledamo dugačku listu zvaničnih susreta koje je imao tokom petsto sedamdeset jednog kritičnog dana. Vučić je za to vreme bio u zvaničnim posetama u više država na različiti kontinentima, sastao se po nekoliko puta sa različitim predstavnicima Evropske unije, Velike Britanije, Angole, Mađarske, Nemačke, UAE, Hrvatske, Crne Gore, Belgije, Francuske. Bahreina, Bosne i Hercegovine, Ruske Federacije, Kraljevine Norveške, Danske, Belorusije, Grčke, Italije, Sjedinjenih Američkih država, Austrije, Poljske, Republike Irske, Slovenije, Kine, Irane, Ugande i mnogih drugih država. I sve to, bez ijednog poklona? Ako je i od Vučića, mnogo je.

Naravno, poklona je bilo. Svuda, osim u Vučićevim zvaničnim izveštajima. Poseban kuriozitet je to da je, nakon početnog perioda, u kome je Vučić u ličnoj svojini zadržao sve poklone koje je prijavio višestruko umanjujući njihovu tržišnu vrednost, usledio period u kome Vučić nije prijavio nijedan poklon koji je zadržao pa samim ti nije ni bio u obavezi da ih procenjuje, da bi vreme od kraja 2013. godine, pa sve do danas, obeležilo to što aktuelni predsednik Srbije u ličnoj svojini više nije zadržao nijedan poklon, makar ne od onih poklona koje je prijavio u izveštajima podnetim Agenciji za sprečavanje korupcije!

Žuti lopovi, kako je govorio Vučić, svojevremeno su opremajući VIP salon beogradskog aerodroma kante za otpatke plaćali čak 12.342 dinara, kašičice za kafu, umesto 25, plaćane su 625 dinara a pepeljare i po 2.400 dinara! Fikusi su plaćani 70.000 dinara iako je njihova tržišna cena bila samo 2.000 dinara. Umetničke slike Save Stojkova, Cileta Marinkovića, Olje Ivanjicki i Miće Popovića kojima je tržišna vrednost bila oko 700.000 plaćene su 3,7 miliona dinara. Da se vrednim umetničkim delima, kuća može opremiti kudikamo jeftinije, doduše opet na štetu državne a u korist lične svojine, deset godina kasnije, pokazao im je ličnim primerom upravo onaj koji ih je najžešće kritikovao.

Srpski Eliot Nes, kako su ga nazivali mediji i tabloidi kojima suvereno vlada, zadržao je za sebe brojne poklone stranih diplomata među kojima se posebno ističu četiri umetničke slike od kojih su tri procenjene na po 800 a jedna na 600 dinara, što je svetlosnu godinu daleko od realne tržišne cene. Primera radi, za 800 dinara može se kupiti samo prazno slikarsko platno lošijeg kvaliteta, dok je za kvalitetna slikarska platna namenjena profesionalcima neophodno pripremiti po nekoliko hiljada dinara. Međutim, Vučić je uspeo ono što niko drugi nije pribavivši četiri slike za tačno 3.000 dinara, što za tako sitne novce, verujemo, ne bi uspeo ni legendarni Čak Noris.

Da pokloni osim zadovoljstva mogu doneti i nevolju, pre tačno četiri decenije, na svojoj koži osetio je francuski predsednik Valeri Žiskar D'Esten koji je zbog dijamanata primljenih od centralnoafričkog diktatora Bokase izgubio poverenje Francuza, a potom i predsedničke izbore na kojima je pobedu odneo Fransoa Miteran. Da li su srpski mediji i društvo dostigli nivo zrelosti koju su francuzi pokazali davne 1981. godine, pokazaće vreme i izbori pred nama.

Nemanja Šarović, lider pokreta Ljubav, Vera, Nada