Povratak devedesetih, moratorijum na dvadesete?!

Koronavirus zbog kojeg svi žele da zaborave godinu čiji se kraj još ne nazire je, bar iz ove perspektive, bio je samo uvertira u sve što će uslediti mesecima kasnije: nema škola, nema kafića, nema prevoza. Spustite roletne, ne primajte nikog u svoju kuću. Komunicirajte telefonom. Italijanskim i španskim secenarijom pretimo vam vaše koristi radi. Trudimo se da vas zaštitimo. Lično ćemo doneti ako treba i poslednji respirator, po ko zna kolikoj ceni, samo da vam skratimo muke. Jer, imamo pare! Vaše je samo da se plašite, upijate milion oprečnih informacija dnevno i dezorijentišete se! Toliko možete!

Prošlo je tek nekoliko meseci od momenta kada je doktorka Darija Kisić Tepavčević postala poznata po lapsusu o datumu identifikovanja prvog pozitivnog pacijenta, a na dnevni red su došle druge teme. Ispunjavanje građanske dužnosti i održavanje izbora je omiljena tema u ovoj državi bar koliko i fudbalski derbi koji je, baš u to doba, okupio 20 hiljada ljudi na tribinama. U isto vreme, situacija sa koronavirusom se, javljaju nam, drastično poboljšava. Gotovo preko noći smo postali najbolji u regionu. Imamo najmanji broj preminulih. Ne uzimamo pacijente kao broj, ali ipak imamo najmanje preminulih. Novi Pazar je laž. Možete u gradski prevoz. Sve mere na izborima biće poštovane. Izbori su najbezbednije mesto kada se govori o širenju virusa. Međutim, Glavni odbor vladajuće stranke, veče nakon izbora, pokazao se kao najnebezbednije mesto, budući da su dogovštine sa ove igranke kao kovid pozitivni prepričavali bar Maja Gojković, Marko Đurić i Milena Popović, ako su nas mediji obavestili potpuno.

Nakon izbora dolazi do rapidnog rasta broja obolelih pacijenata i odluke da se najveći krivci ponovo isele iz studentskih domova koji su, ovoga puta, opravdali svoje zanimanje. Na momenat su vratili javnost na ne tako davna sećanja iz pomenutih devedesetih od kojih se ipak nismo preterano udaljili. Epilog: studenti su nakon nekoliko večeri protestovanja ipak izvojevali malu pobedu - nisu dali domove.

Kako god, zbog najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jednog od najpoznatijih izdanaka devedesetih o ponovnom uvođenju policijskog časa - građani su rekli "sad nam je stvarno dosta", što ih je koštalo. Batinanje, brutalnost policije, konjica, haos na ulicama Beograda i Srbije. Da se stvari opet približe devedesetima - policija se nije libila ni upotrebe suzavca iz devedesetih. Ubacivanjem provokatora i hapšenjem građana koji su iskazivali nezadovoljstvo - policija je pokazala da je čuvar režima i izvršitelja, a ne građana. Jedna od najbrutalnijih epizoda je prebijanje autističnog dečaka u Novom Sadu, koji je postao pravi mali Mančester po brutalnosti, i koji pokazuje da je država ta koja ima poremećaje, a ne bolesni građani kojima ta država treba da obezbedi miran i spokojan život.

Napad na 21 novinarsku ekipu, razbijanje glava i oprema, kao i procesuiranje tek nekoliko slučajeva napada na novinare takođe mirišu na devedesete, a svakodnevne pretnje poslenicima javne reči i čak poništavanje presude u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije neodoljivo podseća na rečenicu profesora Fakulteta političkih nauka Jovana Teokarevića s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih: Srbija se danas najčešće opisuje kao zemlja u kojoj vlada diktatura, koja je iz “puzećeg stanja” prešla u mnogo brži i aktivniji tempo. Mediji su samo jedan, ali očigledno najvažniji poligon na kojem se stabilizuje politika čvrste ruke i, vrlo moguće, nagoveštava sledeća faza političkog života u Srbiji.

Samo što se ovde postavlja pitanje hoće li se na svakih dvadeset godina očekivati sledeća faza političkog života, a stvari će se ponavljati kao perpetuum mobile?

Nakon što se situacija posle protesta malo smirila, srpska delegacija predvođena Aleksandrom Vučićem je na pregovorima u Vašingtonu dobila hemijsku olovku i ključeve od Bele kuće, u zamenu za sukobe na svim frontovima i ponižavanje građana Srbije do epskih razmera. Poslednji ekser u sanduku o poštovanju građana je nominacija za Nobelovu nagradu za mir. 

Policija je, u skladu sa nominacijom Aleksandra Vučića za Nobelovu nagradu za mir, mirno ćutala dve nedelje nakon što je Ivan Kontić, za neupućene šef obezbeđenja kladionice Maks Bet u Novom Sadu, za upućene direktor firme koja je njen osnivač i desna ruka DPS-a i SNS-a, zverski prebio dvadesetosmogodišnjaka, polomivšmi mu ruke nakon što ga je onesvestio. Trebalo je da snimak ovog užasa vidi nekoliko miliona građana kako bi se reagovalo.

I poslednje, eksplozija džipa na Novom Beogradu nakon koje je preminuo Strahinja Stojanović koji je ranije povezivan sa ubistvom poznatog advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, poznat policiji od ranije, a pride i podebljeg dosijea. 

U isto vreme, nova sezona Zadruge uveliko obara rekorde gledanosti, Vlada, ni Skupština ne postoje, devojka premijerke Ane Brnabić plovi na brodu Jovanjica u pratnji Žandarmerije, a predsednik Srbije se hvali kako je postigao enorman uspeh u belom svetu u Beloj kući.

Nije, ipak, kao u ranijim vremenima, za jedan potpis dobio sto olovki, ali je uspeo ono što se do sada nije nikome desilo na tako perfidan način: da, kao što je prihvatio moratorijum na pevanje Ivice Dačića nakon što neko ko liči na Surinam povuče priznanje Kosova - stavi moratorijum na dolazak oktobra, redni broj šest.