INTERVJU DIREKTNO Siniša Kovačević: Na korak smo i od fizičkog gubitka slobode (VIDEO)

Sa Kovačevićem smo pričali o oduzimanju i branjenju slobode u Srbiji, masovnom odlasku i činjenici da svakodnevno iz Srbije ode 142 ljudi, šta je bio jasan znak da se uključi u politiku, zašto je bojkot predstojećih izbora dobar i šta će doneti, šta treba promeniti iz korena u Srbiji, kupovini diploma i plagiranju doktorata, zašto je kultura u Srbiji na poslednjem mestu i kako je rijaliti postao srpska svakodnevica, ali i u šta će nam buduće generacije izrasti s obzirom na današnje idole.

Rekli ste u jednom intervjuu "ako nam oduzmu slobodu, onda smo izgubili sve". Kako se oduzima sloboda?

Svedočite jednom načinu oduzimanja slobode. Hajde da pokušamo da objasnimo taj fenomen slobode. Sloboda je imanentna svakom ljudskom biću, svakom mislećem biću. Ako robovi na galijama o nečemu maštaju, onda maštaju o tome da skinu one okove sa nogu. Ako robijaši, zatvorenici o nečemu maštaju, maštaju o tom danu kada će se ta zatvorska kapija ispred njih otvoriti, pa onda opet zatvoriti. E, sad, kako se gubi sloboda. Gubi se na milion načina. Način na koji smo navikli da izgubimo pod kopitima osvajača, pod sabljama osvajača. Drugi način je pod tenkovskim gusenicama osvajača, a vidite da postoji jedan sofisticiraniji, lukaviji i podliji način - da vas okupiraju vaši. Tu ne mislim na one kvislinge, poput onih u Višijevskoj Francuskoj ili u Nedićevoj Srbiji, nego one za koje će nekom istorijskom tragikomičnom šalom unutar jednog faličnog izbornog sistema doći na vlast. I, ako se ta vlast do te mere dopadne, a ona bulumenta koja je do nje slučajno došla osili, onda imate situaciju koju mi živimo danas. Situaciju bez slobode, situaciju u kojoj su reči postale opasne, u kojoj reči mogu da ubiju ili bar žestoko da oštete, u kojoj zbog reči i jasno iskazane političke neke druge misli, vi možete da nastradate. Ako zbog reči možete da izgubite posao, na kraju krajeva, možete da izgubite i život. To je samo jedan mali intermeco, mali predah pred izlivanje betonskih stubova i kupovine bodljikave žice od nekoliko hiljada kilometara i pravljenja nekih drvenih baraka. Srbija trenutno živi takvu okupaciju slobode i ja se plašim da vam kažem šta će biti sutra zato što se vrlo često te moje političke reči dele kroz moja umetnička dela ili se kroz ono što govorim zaista ostvaruju. Vi imate na vlasti bulumentu nesoja, baraba, bitangi i lopova, kradljivaca i diploma i zajedničke imovine, koji su na vlast došli tako što su imali 23 odsto biračkog tela iza sebe. Da vas podsetim da na izborima na kojima je ovo pobedilo, najbolje je da ih smestimo u srednji rod, polovina nije izašla, a od polovine koja je izašla polovina je glasala za njih. Od toga odbijte ono što je ukradeno, od toga odbijte ono što je dobijeno nasiljem, ono što je dobijeno zloupotrebom medija, peglane listiće, ono što su nabildovani momci uterali na biračka mesta, od toga odbijte one što su glasali jer se vođa nije skidao sa svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, od toga odbijte one koji ne bi glasali da se vođa udostojio da izađe na samo jedan duel. Od svih duela, imao je samo duel sa mamom. Mislim da je i taj duel izgubio. Onda vidite da je ovo uzurpacija vlasti, zato se i toliko plaše bojkota. Zato shvatite da smo mi neslobodni, na korak i od fizičkog gubitka slobode, a nema čoveka, mislećeg čoveka koji ne drži do slobode. 

Kako se brani sloboda i koliko je to danas teško? Čini se da je u poslednje vreme u Srbiji najteže biti slobodan čovek. 

Isto kao što se brani svuda u svetu, kao što se branila i kod nas. Branite slobodu tako što odete na Kosovo da poginete, tako što pregazite Albaniju, branite slobodu tako što stavite titovku na glavu i odete u šumu sa Molotovljevim koktelom skočite na nemački tenk. Tako što u nekim nakaznim vremenima, kao što je bilo vreme Brozove faraonske vladavine ne pristajete na to, pokušavate da snimate filmove ili da pišete romane koji se njima neće dopasti. Ne pristajete na sistem koji vam obuva cipelu za tri broja manju. To je metaforička cipela koja treba da atribuira i vaš misaoni sistem, vaše pravo da otputujete, vratite se, naučite nešto i da nekog nešto naučite. Na kraju krajeva i da pevate slobodno. Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj, kaže veliki srski pesnik. Slobodu morate braniti čim primetite da je ugrožena. Zato je veoma bitno da se o tome govori što više, i zato je ovo vaše pitanje više nego mudro, i više nego dragoceno. Bojim se da je velika većina uspavana, time što dobija putem tih nacionalnih televizija, raznih tih fantastičnih kulturnih programa, tipa Zadruga i Parova, prosto anestezirana. Sloboda je odavno napustila ovu zemlju, samo je pitanje kad će te reperkucije gubitka slobode početi fizički da bole. 

Svakog dana iz Srbije ode 142 ljudi, to je na godišnjem nivou jedan srpski grad. Koliko je ova činjenica opasna i kako stati na put tome?

Ja sam o tome govorio pre 10 godina. Objašnjavao tadašnjoj vlasti da Srbija nije dovoljno populaciono bogata da se godišnje lišava jedne Rume ili Ćuprije. I, naravno, petla koji prvi kukurikne ili pogode cipelom ili završi u loncu. Ja, hvala bogu, nisam završio u loncu. Sad ću da vam ilustrujem koliko je to ljudi. Mi se nalazimo u centru Beograda, do aerodroma ima 14 kilometara. Sad zamislite kvartete tako mladih i lepih ljudi kao što ste vi, prvi kvartet je stao na ulaz ove moje zgrade, na svakih metar je sledeći kvartet. Ta kolona ljudi od po četvoro u redu završava na ulasku u avion. Toliko je to ljudi. To je jedna nepregledna kolona, ne pojedinačna kolona, nego kvartetna kolona ljudi po četvoro u vrsti, odavde do aerodroma. I, to su najlepši i intelektualno i biološki najpotentniji ljudi, oni koji treba da kreiraju budućnost ove zemlje, oni koji treba da rađaju decu, oni koji su mudriji i pametniji od nas. Mislite li da to pogađa nekoga od ovih na vlasti? Njima to fantastično odgovara. Od tih 150 ljudi koji će danas, u tri autobusa ili u jednom punom avionu otići iz Srbije, oni koji bi glasali za ovu vlast, mere se šakom stolarskom, stolarima obično fale dva, tri prsta. Njima to fantastično odgovara. To što će oni ostati sami u ovoj zemlji, uključujući i nekoliko buntovnih staraca, to je fantastično. To je fenomenalno. Samo što oni nisu svesni da nemaju nikakav potencijal da tu zemlju sačuvaju. Urušiće im se predškolske institucije, neće imati ko da im predaje u školama, neće imati ko da im predaje na fakultetima, neće imati ko da ih leči. 

Može li se tome stati na put i kako?

- Naravno. Tako što ćete se time baviti u vidu zanata. Napraviti jednu, jasno vođenu političku misao, baviti se prvo sprečavanjem ovih koji hoće da odu, u vidu preduzetih mera, a ne administrativnih zabrana. Na kraju krajeva, nije ništa neobično da neko ima potrebu da ode, da nauči neki drugi jezik, da vidi neke druge kulture, da dođe do nekih novih znanja, da taj neki daleki svet, fascinira nekom svojom inteligencijom, svojom pameću, svojim znanjima. Al, strašno je kada vas činjenica da nemate da kupite ocu nitroglicerin ili da kupite detetu cipele, ili strah od sutrašnjeg dana tera napolje. Ali, ako vas tera napolje činjenica da želite da sačuvate vlastito dostojanstvo, onda je to strašno. E, sad, naravno, promenite vlast koja će biti demokratska, koja će imati razumevanje za taj egzodus, pomognete tim mladim ljudima da se njihova sposobnost očituje kroz radna mesta koja će dobijati, kroz plate kakve god da budu, da ne dobije neka budalina sa kupljenom diplomom ili što je član stranke pre njega. Toliko za početak. A onda videti kako ove ljude vratiti, tako što će arapska "Er Srbija" dati određeni broj besplatnih karata tim ljudima koji su već tamo, da vide kako je ovde, tako što ćete eliminisati korupciju, tako što će naši državljani koji imaju nameru da se vrate dobiti bar iste uslove kao što dobijaju Koreanci, Arapi ili Holanđani.  Kad ti ljudi koji ovde otvore fabrike, neće ih za razliku od Nemaca neće demontirati kada potroše subvencije i otići u Moldaviju jer je tamo plata 80 dolara. Naravno, ne možete računati da ćete ih vratiti sve, ali je dovoljno da se značajan deo njih vrati, da donesu ta znanja koja su stekli tamo, da prosto ovde promovišu određenu preduzetničku misao koju mi još nemamo dovoljno razvijenu i da pritom ne budu, kolokvijalno rečeno klepani, da ne budu oporezovani od reketaša i bitangi. Sa druge strane, težište srpske privrede treba baciti na ono u čemu smo najjači, a to je proizvodnja hrane, a ne proizvodnja kukuruza i žita. Ako imate voćnjak, nemojte prodavati jabuke, drugim rečima jer ćete ih prodavati Rusima za 12 dinara po kilogramu, nego na kraju te njive napravite bar malu fabričicu sokova ili pekmezaru, pa će to već u mnogome biti profitabilnije. Vraćanje ljudi mora biti proces, to ne može biti od ponedeljka, koliko su ti mladi ljudi odlazili, toliko će im biti potrebno da se vrate. A onda i faktor nostalgije uvek morate računati, a onda kada se prosečna plata u Srbiji podigne na nekih 1.200, 1.500 evra, kako će odjednom da se ti ljudi vraćaju u talasima. Naravno da su oni koji su rođeni u Torontu, Moskvi usvojili taj novi zavičaj i naravno da na njih više ne možete da računate, ali mi smo sada u situaciji da spasavamo ono što se spasiti može.

Potpredsednik ste Narodne stranke. Šta vam je bio znak da je vreme da se uključite u politiku?

Duboko sam ubeđen da, ukoliko imate potrebu da nešto promenite, da ne možete biti vuk samotnjak, nego da morate lajati i ujedati iz čopora. Koliko to god ružno zvučalo, to je tako. Ima jedna čitava politička misao u Srbiji, kada je politika u pitanju. Politika je kakana, svi su isti, fuj, a mi ćemo se baviti politikom sa nekih olimpijskih visina. Ne može to tako. Ako hoćeš da očistiš septičku jamu, onda, zemljače, moraš da obuješ čizme, da popiješ 2dl rakije da se ne onesvestiš od smrada, moraš da staviš masku na lice, uzmeš lopatu i u tu septičku jamu uđeš. To je prosto tako, a mnogo je sad ovih dragocenih ljudi, ali koji ne razumeju suštinu. Mi hoćemo da demonstriramo, ali bez političara. Šta to znači, da su ljudi koji su u politici građani drugog reda, da im vežemo žute trake oko ruku, da ih prepoznamo, da idu u nekoj posebnoj koloni ili da se mi skupljamo subotom, a oni nek se skupljaju četvrtkom, a ovamo se govori o nekoj potrebi za zajedništvom i za jednim opšte artikulisanim otporom diktaturi?! Na kraju krajeva, ove demonstracije su počele kao jasno vođen i jasno determinisan politički stav. Organizovale su ga političke stranke zbog napada na Borka Stefanovića, i to je tako. A, onda su jednim vrlo, na kraju veštačkim, ali strašno snažnim, etičkim stavom rekli fuj, politika je kakana, mi nećemo sa političarima. Koješta. A onda su ti isti političari dobili prvi po labrnji kad se blokiralo Predsedništvo, ili kad je trebalo da se vade oni nesrećni, koji su uhapšeni. Dakle, čovek mora da se bavi politikom. Ako se vi ne bavite politikom, onda se politika bavi vama. Ali, onda završite ili u grobu ili negde na Novom Zelandu. Dok ljudi to ne shvate, ovde neće biti bolje. S druge strane, protiv sebe imate, po vojničkim uzansama organizovanu snagu. I vi, jednako tako, morate odgovoriti. Šta je politika po definiciji, po biću ako to nije glasanje? Ako niste apstinent, vi ste tog trenutka političar. Govorim o normalnim izborima, u kojoj bojkot nije ona slamka za koju morate da se uhvatite. 

Deo ste Saveza za Srbiju, bojkot predstojećih parlamentarnih izbora je nešto za šta se ceo Savez zalaže. Zašto bojkot, koje efekte očekujete i šta će tačno on doneti?

Ne mogu da shvatim ljude koji u sebi imaju toliko političkog mazohizma da pristaju da trče u takvoj trci u kojoj je protivnik dobio 30 metara prednosti, u kojoj su vama, za svaki slučaj vezali noge, i još stavili vreću cementa na leđa. Pritom, taj koji je dobio tih 30 metara prednosti ima i sakriven pištolj ispod miške, ako se nekim čudom približite da vas hendikepira još malo. Ovo je farsa od izbora, ovo nisu izbori, i da kod ljudi koji zagovaraju izbore ima makar malo političke i ljudske čestitosti, oni ne bi trebalo da pristanu na takve izbore. Da li biste vi pristali da pobedite na izborima gde je svih pet televizija isključivo i samo vaše, u kojima su svi bilbordi od Vršca do Vranja isključivo i samo vaši, u kojima je u izbornom danu od prve do poslednje naslovne stranice svih štampanih medija vaša slika i vaš logo, da li biste pristali da pobedite na izborima, ako ste častan čovek, u kojima će ljudi sa paralelnim spiskovima kontrolisati ko je bio, a ko nije bio, da li biste vi, ako ste častan čovek pristali da pobedite na izborima u kojima se kod najnižih socijalnih slojeva glas kupuje za flašu pelinkovca i paket suvog mesa? Da li biste vi pristali da pobedite na izborima u kojima će vam neko pre podne zvoniti i pitati da li ste glasali? I onda se postavlja pitanje zašto bojkot? Ja bih odgovorio kontapitanjem, zašto izlazak na izbore, pod tim uslovima? Osim, ako niste plaćeni od strane vlasti kojoj taj bojkot ne odgovara, i osim ukoliko niste dovoljno politički nezreli. Da se manemo eufemizama, ako ste politički glupak, onda vam, prosto nije mesto u politici. Vidite do koje mere je ova vlast uplašena činjenicom da će biti bojkota. 

Kupovina diploma, plagiranje doktorata u Srbiji je u poslednje vreme zaokupilo javnost.  Vi ste dramski pisac, profesor na fakultetu, kako je to bilo u vaše vreme?

To nije postojalo uopšte kao misao.

Šta se promenilo od tada?

Pa ne znam. Možda je neko i u moje vreme ukrao doktorat, ali nije bio uhvaćen.

Tada i nije bilo toliko doktora nauka, zar ne?

Pa nije. Znate koliko je teško doktorirati, koliko je teško završiti fakultet, koliko je to noći probdevenih, dana na predavanjima, dana u nekoj univerzitetskoj biblioteci ili čitaonici, koliko je to straha pred ispit, vežbi, seminarskih radova. Pa onda završite neki fakultet, a onda ga taj neko kupi. A on još spojio dve fantastične osobine, neznanje i prepotenciju. Glupost, prepotencija i neznanje idu zajedno. Pogledajte Vesićev slučaj. Zar ne mislite da je to paradigma moderne Srbije. Čovek je, ako se ne varam, sa znanjem pravnika odlučio da se bavi urbanizmom i arhitekturom. To je kao kad biste sada prvog prolaznika na ulici pitali da li hoće da diriguje filharmonijom. Je l' to ono što se maše štapićem? Jeste. Hoću. Hoćeš da operišeš jednom čoveku slepo crevo? Hoću, što da ne. To je samo paradigma vremena, kad vam ništa ne valja, ne može ni da vam valja ni generalštab, ni sinod, ni prosveta. Pojavilo se kao ideja, kao stav, zašto bismo se mi uopšte mučili? Devalvacijom znanja kao kategorije se moglo doći do takve kategorije. Važnije je bilo da imate neku diplomu, jer ćete tako unutar te stranačke hijerarhije moći da budete državni sekretar, bez obzira što ste po zvanju konobar. To je poenta.

 A, šta je sa kulturom? Čini se da je u poslednje vreme na poslednjem mestu i da je rijaliti zamenio?

Nema je. Uvek je bila na poslednjem mestu. Pogledajte samo mesto u Dnevniku, kultura je pre meteoroloških nepogoda i pre informacije da su Zvezda i Partizan "popili" po pet, šest komada. To je otprilike mesto za kulturu. Samo što je ranije bilo više konzumenata, više ljudi koji su tu neku knjigu mogli da kupe, ili više ljudi koji će taj film ići da pogledaju. Vi ste u komunizmu, koji je imao i dobre i loše strane imali velikog Acu Popovića, Žiku Pavlovića ili Sašu Petrovića koji snimi jedan film, koji se tamo u partijaršiji ne dopadne glavonjama, ali to ne znači da će Aca Popović biti na ledu, ne, nego je njegova sledeća premijera u Ateljeu dogodine. Ovo je najgore vreme kad je kultura u pitanju. Pogledajte samo ko su vam bili ministri kulture. Ljudi koji se ne razumeju u vlastiti posao, evo samo poslednja tri, anonimusi poput Tasovca, Bradića i Vukosavljevića, koje ne poznaju ni rođeni ujaci. To su ljudi koji su potpuno, intelektualni i umetnički minoriteti, par ekselans. 

A, kako smo dozvolili da nam rijaliti uđe u sve pore?

Nismo dozvolili. To pravo je oteto. Kao sloboda koja se otima, kao nesloboda koja vam se nameće silom. Rijaliti je uvezen sa strane, normalno. Ali, rijaliti je iz sezone u sezonu bivao sve brutalniji, sve vulgarniji i sve prizemniji. Sa druge strane, vi kad kalkulišete šta ćete da pravite u programskoj šemi svojoj, i kad treba da konkurišete kod REM-a za nacionalnu frekvenciju, naravno da ne pišete da ćete imati felacio u direktnom programu u osam uveče, nego bude ono što baba voli da čita, to joj se da. Pa onda baba u REM-u uzme i čita, aha, biće toliko muzike, toliko ovoga, i zahvaljujući političkoj podršci dozvolu za nacionalnu frekvenciju dobije. To je poenta. Ne možete zabraniti rijalitije, ali možete im dati odgovarajući prostor koji im pripada, posle ponoći, kablovski. Ali, ima jedan daleko jednostavniji način da se oni od toga odviknu. To je prosto zabrana emitovanja u određenom periodu, ukoliko zaista imate felacio i ukoliko imate primitivizam, agresiju, koja je gotovo nepodnošljiva. Obavežite televizije koje ih emituju da na sat izvedenog i emitovanog rijaliti programa moraju da proizvedu jedan minut igranog programa. Znate do koje ćete cifre doći? Da i Pink i Hepi moraju da proizvedu po 12 igranih filmova godišnje. Neka ide po onom Lao Ceovom principu "neka cveta hiljadu cvetova" , ali zna se gde u jednoj bašti cveta čičak, a gde karanfili. 

U šta će nam buduće generacije izrasti s obzirom na današnje idole?

Zavisi ko ih bude vaspitavao. One koje ja budem vaspitavao, u pedagoškom, prosvetnom i porodičnom smislu biće ljudi koji će znati da cene kvalitet, dobrotu, altruizam, humanizam. Oni koje bude vaspitavao rijaliti, a što njihove porodice dozvole, biće one "alo, e" generacije.