INTERVJU DIREKTNO Voja Žanetić: Malo fali da dobijemo DNS - Državnu naprednu stranku | Politika | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Politika

Predrag Đukanović

01. 11. 2019. 18:26 0

INTERVJU DIREKTNO Voja Žanetić: Malo fali da dobijemo DNS - Državnu naprednu stranku

Kroz satirično pero Vojislava Voje Žanetića ovekovečene su najturbulentnije godine kraja prošlog i početka ovog veka. Devedesetih godina su na kasete krišom presnimavane predstave "Indeksovog pozorišta", pa slušane u audio formi, kod snalažljivijih i u VHS izdanju. Humorističko mesto "Indeksovog pozorišta" danas je zauzeo PLJIŽ.

U razgovoru za Direktno.rs, Žanetić otkriva kako je došlo do nastanka PLJIŽ-a, priča o situaciji u društvu koja stoji iza humora, geopolitičkoj sceni kroz njegove naočare, ali i protestima, ciljevima istih i bojkotu izbora.

- PLJIŽ je, za mene, način da nastavim da radim na televiziji ono što sam radio u "Indeksovom pozorištu", štampanim medijima... On je moj "medij kontinuiteta", u koji se umešala činjenica da sam ja sa godinama ponešto pročitao, a i naslušao se i nagledao audio i video sadržaja, a o temama koje me zanimaju - uglavnom društvene i ekonomske prirode. Tako da ja imam veliku sreću da mogu da kroz humor plasiram ono što me interesuje. Tu sreću ima i Mićko Ljubičić, koji je takođe taložio znanja svih ovih godina, a da ne pričam o Draži Petroviću, koji se sa "PLJIŽanstvenim" temama svakodnevno susreće kao novinar. Nas trojica, u stvari, predstavljamo svojevrsne komentatore sopstvenih interesovanja - započinje priču za Direktno.rs Voja Žanetić.

Koliko ovako plasiran humor može toga da "pokrije"?

- Ne može to mnogo da ide u dubinu, jer smo mi ipak nedeljni komentatori. Za objašnjavanje suštine ovih problema potreban je neki spori medij, roman na primer. I to podebeo, kao "Rat i mir". Jedino nekakva "do u detalje" materija može da objasni gde smo i šta tu radimo, ali koga pa to zanima da čita. Svi smo u nekoj životno-novčanoj jurnjavi. Dvadeset prvi vek je postao jedna velika kladionica gde svakoga dana svako od nas uplati tiket koji najčešće za nagradu donosi samo sutrašnje preživljavanje.

Pomenuli ste Vaše saradnike na emisiji. Kako je došlo do same forme PLJIŽ-a?

- Što se Mićka i mene tiče, emisija predstavlja neku vrstu proširenog razgovora, koji nas dvojica svakonedeljno vodimo već skoro 30 godina. A tema tog razgovora je šta bi od onoga što se dešava moglo da bude monolog, dijalog ili kakva god scena u nekom skeču. A forma? Pa pre no što smo zaista počeli da snimamo PLjiŽ imali smo probe, razne. Na poslednjoj od njih, nas trojica smo u nekom studiju na Tašu seli na tri stolice da ispričamo šta imamo o nekom događaju i shvatili da je upravo to - to. A plus smo nas trojica u emisiji često i "Dragoljub Ljubičić bend", gde smo Draža i ja pomagači, pratnja ili svedoci Mićkovih bravura. Mićko je PLJIŽ-ovo najsnažnije oružje. A često je i mnogo efektnije kroz skeč ili pesmu predstaviti ovu ludačku situaciju, nego kroz kakav god običan komentar.

Često se čuje da je situacija na političkoj sceni komična. Kako je praviti od komedije komediju? Da li je to apsurdno?

- Prezentacija politike je komična, dok je sama politika cinična, a na granici sa tragičnim. Politika bi trebalo da nam uređuje državni prostor, ali ona se u suštini bavi skupljanjem glasova, e da bi se potom bavila i skupljanjem novca. I onda kao rezultat svega toga bude konferencija za štampu, partijski skup, kolektivno okretanje partijskog slavskog kolača. To je predstava i ta predstava je po sebi komična. Komično je kada se bilo kakav politički vođa, sa svim milionima i svom moći koju ima iza sebe, u svojim obraćanjima neviđeno potresa povodom stanja sirotinje. Mada to nije ni komedija više, to nije ni cinizam, to je ogoljeni sarkazam. Jer na kraju tog šou programa oni skinu odela i maske koje drže za potrebe javnosti, pa se bukvalno dave u blagodetima svog minulog rada.

Da li je predsednik Srbije Aleksandar Vučić duhovit čovek?

- On nema dovoljne kapacitete da bude komičar i humorista koji će živeti od svog talenta. Ali da može da zabavi svoju najbližu okolinu, verovatno može. Ne znam precizno koji su njihovi motivi, ali vidim, smeju se. Ali opet, ne može mu se poreći da ima talenat da izgovara baš one rečenice za koje bi se moglo naslutiti da se mogu i dopasti njegovoj najtvrđoj biračkoj bazi, te da se ta i takva baza može humoru svog vođe i nasmejati.

PLJIŽ je dostigao veliku popularnost, sa kojom ide i kritika. Predsednik Srbije je pozvao vas iz PLJIŽ-a na duel?

- Predsednikove izjave se mogu podeliti na dve vrste: planirane i spontane. Ovo pozivanje na duel spada u ove spontane. Nekako je, od negativnog pominjanja Draže Petrovića u toj prilici, ta misao tada otišla u zaključak da treba se dogodi duel između predsednika jedne države i tri komičara. Neko veoma kratko vreme smo mi mozgali šta bi taj duel trebalo da bude, pa smo zaključili da bi to mogao da bude, recimo, duel u sviranju i pevanju. Kad se duelisti već bave toliko različitim aktivnostima, onda možemo i mi da namećemo uslove duela. Ili, a da bi bilo ravnopravnije: jedno poluvreme "duela" držimo govore mi i on, a drugo poluvreme i on peva, svira gitaru i priča viceve, pa ko bude bolji. Ali, vratimo se na izjavu, valja to i razumeti. Izjavologija je svakodnevni težak i veoma obiman predsednički posao, pa se tu često omakne i neka nesuvisla rečenica sa apsurdnim posledicama. U ovom konkretnom slučaju, mi imamo razumevanja. I saosećamo. 

Na slavi Sprske napredne stranke mu se "omaklo" da je članove nazvao članovima Srpske radikalne stranke? Da li je to primer Frojdove teorije lapsusa?

- Ja mislim da se to nije omaklo njemu, nego zapadnim, pretežno evropskim političarima koji su u jednom trenutku osmislili da nešto benigniji deo SRS može da predstavi kritičnu masu koja će omogućiti da se evropska politika po pitanju Kosova sprovede u Srbiji sa što manje otpora. Ranije su "demokratski" političari kao izgovor navodili: "Pa, ne možemo mi zbog ovih desno". Onda je Evropa rekla: "Dajte nam onda te desno". Ima tu i logike: ako su na vlasti oni koji su nacionalno radikalniji, a treba da se napravi nacionalni ustupak, onda i nema ko da se buni. Jer oni koji bi se i bunili su takođe za ustupke, samo što nisu na vlasti.

Da li je pripremljen teren za takve ustupke, za kakve je Aleksandar Vučić doveden, kako kažu protivnici njegove politike?

- Ja tu ne bih rekao da je doveden, već otkriven. Preimenovan, ili što bi rekli građevinci - priveden nameni. I to ne samo on, nego cela ta glasački moćna družina. Ono što bi trebalo da razumemo jeste da EPP, kao najsnažnija politička grupacija u Evropskom parlamentu, ovde nije imao adekvatno snažnog reprezenta. I sa stanovišta evropske politike, mudar je potez da evropski narodnjaci naprave srpske naprednjake. I šta sad jedna članica EPP-ja, a što SNS jeste, treba da radi? Pa, po nekoj logici da sprovodi politiku EPP-ja, kao što to rade bugarski predstavnici, hipotetički i mađarski, ma koji god. I sad tu postoji nada da bi ta politika ovde mogla rezultirati nekakavim kompromisom, svedenim na razmenu teritorija, ako nam daju. Ali ako nam ne budu dali, to će se završiti bez ustupaka, tj. bez kompromisa. I sad ako ne bude kompromisa, doći će se pred finalnu odluku da li se u rešavanju kosovskog čvora oslanjati na ono što je ruska ili za ono što je evropska, čitaj američka politika. Ili će se gajiti nova nada da će Rusi i Zapad oko Kosova konačno nešto dogovoriti. A je se ne bih nadao da će nešto što nije dogovoreno za devetnaest godina da se dogovori baš sada,u dvadesetoj godini. Bez obzira na hipotetički jubilej.

Da li bi rešavanje statusnog pitanja Kosova, rešilo i pitanje života ljudi?

- Pa to rešenje bi možda i moglo predstavljati osnov za neki mali procenat boljeg života, ali samo pod uslovom da u međuvremenu sva radna snaga ne ode u Nemačku i Švedsku. Dolazimo nekako do sumanute situacije da kada uđemo u Evropsku ili Evroazijsku uniju, to ćemo učiniti kao jedan veliki starački dom u kome nema nikog da uplaćuje za penzije. A s takvim nečim se niko neće udruživati.

Razlozi za odlazak mladih su stanje u državi i bolja ponuda na zapadu. Zbog stanja u državi imamo pobunu ljudi i protest "1 od 5 miliona". Šta mislite o tome?

- Protest je nezadovoljstvo onog procenta ovde boravećeg stanovništva koji je u političkom i svakom drugom smislu skrajnut. A to se desilo zbog toga što je i od 2012. onaj sistem iz devedesetih nastavio transformaciju u ovo sada. Posle sedam godina neoradikala jasno se može videti da je ovo ovde jedna fasadna demokratija, odnosno reizborni autoritarizam, koji i nije neobičan u ovom delu Evrope. Belorusija, Mađarska, Bugarska… Turska, na kraju krajeva. To su sve zemlje u kojima izbori služe isključivo za novu verifikaciju vlasti, zemlje u kojima su institucije koliko je god moguće udaljene od nezavisnosti. I ovde su ljudi konačno na putu da postanu elaborirano svesni te činjenice i sa začetkom te svesti se događa pobuna. Ali forma te pobune sadrži u sebi i klicu prilično odloženog uspeha. Sam način pobune je neka vrsta reprize - poput "Srećnih ljudi" i "Porodičnog blaga" na televiziji - onih šetajućih demonstracija iz devedesetih. Taj model mora da se promeni. Logika kaže da je, recimo, korisnije skupiti 500.000 ljudi odjednom, a umesto ovog svakonedeljnog šetanja, koje više troši supstancu protesta nego što joj pomaže. A i pobuna mora da bude pre svega protiv sistema, ne toliko samo protiv persona na vlasti. Jer u ovom trenutku se nekako može steći i utisak da bi, promenom vlasti, poslanik zamenjen drugim poslanikom, ministar ministrom, a da se suštinski, sem promena persona, možda ništa ne bi mnogo ni promenilo. Plus, sve to pod uslovom da ovde uopšte ostane neko ko će se buniti. Jer sada se protestuje pre svega koferima i avionskim, autobuskim i voznim kartama u jednom pravcu.

Aktuelna tema je bojkot izbora. Postoje li rezoni i za izlazak na izbore i šta mislite o samom bojkotu?

- Bojkot je među poslednjim vagonima u jako dugačkom vozu, a da prethodni nisu ni pregledani, a ni postavljeni. Neulazak u bazen u kojem nema vode, ne znači bojkotovanje kupanja. To će reći da je ovde problem sa sistemom, a izbori su samo jedna od pojavnosti tog sistema. I ako izmeniš tu pojavnost, neće se rešiti glavni problem. Nama je, na kraju jednog trodecenijskog procesa, zaokružen sistem državno centralizovane demokratije. Veoma malo fali da se vladajuća partija preimenuje u DNS - Državnu naprednu stranku. Jer u njoj su ljudi zaposleni u državnoj administraciji, u javnim preduzećima, u projektima i poduhvatima koji su sa državnim novcem povezani... To je u suštini jedna precizno organizovana državno-interesna mašinerija, upodobljena za glasanje sa unapred utvrđenim ishodom. Jedna pedantno sastavljena politička piramidalna štednja. I u tom smislu nije samo vic ne dati pare toj banci - nego ukinuti tu vrstu bankarstva. U ovom trenutku za ukidanje tog bankarstva ne postoji ni podrška ni interes one malopre pomenute evropske političke vertikale. A Srbija je suviše i mala i siromašna i pogođena iseljavanjem da bi mogla sama da promeni i vrstu i stepen svoje demokratičnosti, makar u ovom trenutku. Oni koji bi mogli na to da utiču imaju sigurno prečih i ekonomskih i političkih briga od stanja demokratije na Balkanu. Da pojednostavim i uprostim: zabole ih, baš.

Ima li to veze sa Vašim aforizmom: "Politika je vrsta sporta u kome se autogolovi veoma često unapred vežbaju sa protivničkim timom"? O kakvom sistemu je reč?

- Nama se, zahvaljujući i kolektivnoj nebrizi i neznanju, zapatio sistem koji predstavlja zbir svih dosadašnjih neuspešnih pokušaja da se pravedno i razumno pređe iz socijalizma u kapitalizam. I taj sistem je uspešno razvijao svoje odbrambene mehanizme, a jedan od omiljenih mehanizama mu je da se unutar neke mase sveta, koji bi se mogao smatrati demokratski orijentisanim, instaliraju ljudi koji baš kad zatreba, a možda često i na zahtev, urade tačno ono što je potrebno da bi se bolje održao autoritarizam. Tako da to i nisu autogolovi, jer "igrač" ne igra za ekipu koja se brani, nego za onu drugu. Samo nema adekvatan dres.

Pa da li je ulazak u 21. vek uopšte doneo promenu sistema?

- Sa stanovišta komunista Berlinski zid je pao neočekivano. A sa stanovišta antikomunista, komunisti su pali neočekivano. Pa se na taj način iz jednog sistema - u kojem je najvažnija osobina postojanje ogromne društvene svojine i nepostojanje ogromne privatne svojine - prešlo, brzo i "uspešno", u jednu polu-latinoameričku verziju kapitalizma. Ekonomska sapunica, takoreći. I u njoj jako mali procenat njih ima jako veliku količinu kapitala. Pritom, to je proces koji je obuhvatio ceo svet. Ekonomista Branko Milanović je karijeru sazidao na toj nejednakosti, nastaloj u tranziciji između 20. i 21. veka. S tim što je ova naša nejednakost patološka, i po procentu siromašnih i po brzini kojom se, uz pomoć politike, stiže iz "juga" u džipa i u celodnevno "blejanje" po teretanama, salonima i restoranima.

Ta tranzicija je kod nas došla prirodno, ili smo je odradili samo da je odradimo i dobili nuspojavu te tranzicije?

- Neke zemlje su imale sreću da u tranziciju uđu ili spremne ili pod pokroviteljstvom neke zemlje sa razvijenim kapitalizmom i demokratijom. Jugoslavija a a potom i Srbija i većina ostalih bivših jugoslovenskih republika - nisu bili te sreće. Kada se nešto sruši potrebno je da se zna i šta će na tom mestu da bude. A znalo se, izgleda, samo da bi na ruševinama Jugoslavije trebalo da bude "izvestan broj nas koji imamo pare" i to zahvaljujući tome što se državne fabrike i njive razumeju kao izvor građevinskog zemljišta, a državne banke kao sef sa parama za koji se povlašćenima daje šifra, ali ne i priznanica o pozajmici. Dakle nikakva razumna priprema za tranziciju nije postojala. Pa kada, primera radi, samoposlugu ne pripremate da u njoj bude kasirki, mesara ili čuvara, onda nije baš ni čudno što su rafovi i frižideri prazni. Zakon naše tranzicije je bio zakon jačega. Odnosno bližega. Ko je bio blizu mesta gde su se pare otimale, taj je pare i oteo.

Ova vlast je logičan sled događaja takvog sistema?

- Ja pre mislim da je ovaj sistem logičan rezultat svih njegovih ranijih faza. On predstavlja metastazirani hardver i softver jedne tranzicione socijalističke zemlje, koja još uvek nije završila, a u izvesnim aspektima nije ni počela svoju tranziciju. Ovo je nekakav neo/post/kvazi/anti/socijalizam - đavo bi ga zapravo znao šta je - koji traljavo pluta u međuprostoru između domaćih partijskih kapitalista i apolitičnih inostranih banaka, korporacija i institucija. Pa mu ova vlast dođe samo kao nastavak niza raznih kapetana ovog broda, kome je trebalo dosta vremena da postane i ovako i ovoliko uklet - zaključio je za Direktno.rs Voja Žanetić.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 0

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Tweetfighting

Zoran Živković [30.11.2020.]


Video dana

Pumpaj tu stvar

Anketa

Koji nadimak najbolje pristaje Goranu Vesiću?

Rezultati