Narcizam ili mit o "Ja generaciji": Da li zaista živimo u eri sebičnosti?

Generacija poznata kao "Ja generacija" stasala je sedamdesetih godina prošlog veka, tokom perioda koji je pisac Tom Vulf nazvao "Decenijom ja". Međutim, prema popularnoj psihološkinji Džin Tvenž, tadašnji adolescenti iz generacije bejbi-bumera bili su samo "pozeri" u poređenju sa onima koji su odrastali osamdesetih godina.

Tada su samodovoljnost, osećaj posebne privilegovanosti i bezosećajnost prema drugima postali široko rasprostranjeni, oblikujući ono što je Tvenžova u svojoj knjizi iz 2006. godine nazvala "Ja generacijom".

Rast ega se nastavio, pa su Tvenžova i jedan kolega nekoliko godina kasnije govorili o "epidemiji narcizma" koja je zahvatila čitavo društvo. Ubrzo potom, magazin Time je u naslovnoj priči iz 2013. godine milenijalce rođene nakon 1980. nazvao "Ja, ja, ja generacijom" i opisao ih kao "lenje, privilegovane narcise".

Od tada, uprkos snažnim osporavanjima pojedinih istraživača, tvrdnje o široko rasprostranjenom narcizmu postale su uobičajene. Čak i sami mladi često veruju da taj opis odgovara njihovoj generaciji.

Psiholozi, novinari i drugi posmatrači koji zastupaju priču o narcizmu uzroke vide u nekoliko pojava. Među njima su pokret za podizanje samopouzdanja koji se pojavio sedamdesetih godina – ideja da je svako poseban i da svi zaslužuju nagradu – kao i razvoj kulture slavnih ličnosti, piše Psychology Today. 

Naravno, deo krivice pripisuje se i roditeljima, za koje se tvrdi da su odustali od disciplinovanja dece, da su tražili njihovo odobravanje, podsticali njihov ego i štitili ih od svih teškoća. A kada su se pojavile društvene mreže, gotovo trenutno su postale glavni osumnjičeni. Dokazi taštine i opsednutosti sobom bili su svima pred očima – fotografije selfija, neprestana potraga za pažnjom i pažljivo uređivanje profila kako bi predstavljali idealizovanu verziju stvarnosti.

Nema sumnje da je usmerenost na sopstveno "ja" jedno od dominantnih obeležja našeg vremena. Ali da li je to zaista narcizam? Dok sam istraživao štetne posledice koje se često pripisuju društvenim mrežama, zanimalo me je za šta ih ljudi zapravo koriste i koje potrebe pokušavaju da zadovolje. U jednom ranijem tekstu razmatrao sam potrebu za "izgradnjom sopstvenog identiteta", koja je postala neizbežna zbog sve većeg broja životnih izbora sa kojima se suočavamo.

Hteli to ili ne, svi moramo da otkrijemo ili oblikujemo svoj identitet, da ga po potrebi menjamo i predstavimo drugima na način koji je razumljiv čak i potpunim strancima. Malo je životnih odluka koje se danas donose po automatizmu. Taj zadatak pripada svakome od nas i nužno uključuje okrenutost sebi i određenu dozu samopotvrđivanja. Ali da li to vodi samodivljenju i ravnodušnosti prema opštem dobru?

Narcizam ili očekivana samopromocija?

Ključno pitanje jeste da li u današnjem društvenom kontekstu možemo da razlikujemo narcizam – kao metaforu za sebičnost i zaokupljenost sobom – od sasvim uobičajenog fokusa na sebe, koji je danas u središtu donošenja odluka i kriterijuma uspeha.

Psiholozi mere razlike u takozvanom grandioznom narcizmu pomoću upitnika poznatog kao Inventar narcističke ličnosti (NPI), koji sadrži 40 ili više parova tvrdnji. U svakom paru jedna tvrdnja predstavlja narcističku osobinu, a druga osobinu koja se ne smatra narcističkom. Ispitanici biraju onu koja najbolje opisuje njihovu ličnost.

Neki od primera su:

• "Nisam ni bolji ni gori od većine ljudi."
• "Mislim da sam posebna osoba."
• "Imam prirodan talenat da utičem na ljude."
• "Nisam naročito dobar u uticanju na ljude."
• "Biću uspešan."
• "Uspeh me ne zabrinjava previše."
• "Pomisao da vladam svetom užasava me."
• "Kada bih vladao svetom, bio bi bolje mesto."

Nije cilj ovog teksta da procenjuje kvalitet NPI testa. Međutim, da bismo razumeli koliko su neprecizni, nejasni i zastareli mnogi razgovori o narcizmu, dovoljno je da zamislimo sebe na razgovoru sa školskim savetnikom za upis fakulteta ili na intervjuu za posao. Koji od ovih odgovora bi tada bio poželjan?

Odgovor je očigledan: suština prijemnog eseja za fakultet jeste da pokažete po čemu ste posebni i zašto se izdvajate od drugih kandidata. Slično tome, poslodavci danas traže ljude koji pokazuju liderstvo, preuzimaju inicijativu, spremni su na rizik, umeju da se predstave i istaknu svoju originalnost.

Savremeno shvatanje individualizma visoko vrednuje lično postignuće, samostalnost, inicijativu, osećaj kontrole nad sopstvenim životom i jedinstvenost. Danas se čak može reći da je ideja izuzetnosti demokratizovana – od svakoga se očekuje da bude poseban.

Šta je nestalo?

Treba primetiti i šta je tokom vremena iščezlo. Nekada su religijska uverenja, građanske vrline, porodične veze i ustaljeni obrasci života pružali zajedničke izvore vrednosti, motiva i životnih ciljeva. Kako je značaj tih izvora oslabio, mnogi ljudi ostali su bez zajedničkog okvira za donošenje odluka. Danas je svako prinuđen da se oslanja na sopstvene vrednosti i interese.

Čak govorimo i o svojevrsnoj moralnoj obavezi da odluke donosimo u skladu sa sopstvenim interesima – moj život, moja budućnost, moja sreća. Nekadašnji moralni sistemi ograničavali su težnju ka ličnoj koristi, jer se dobro pre svega posmatralo kroz korist za širu zajednicu.

Psiholog Roj Baumejster to opisuje ovako: "Ljudi su danas slobodni da rade ono što je najbolje za njih same, bez griže savesti, jer se pretpostavlja da imaju moralnu dužnost prema sebi."

Ovaj novi pristup mogli bismo nazvati "etikom sopstva". To nije toliko ideal koliko prilagođavanje svetu u kojem su kulturni putokazi oslabili. On odražava paradoks činjenice da je samorealizacija postala društveni zahtev. Zbog težnje ka "optimalnoj verziji sebe", lako je pomešati ovu etiku sa sebičnošću ili zanemarivanjem drugih.

Ne grandiozni, već opterećeni

Autor smatra da je zabrinutost zbog navodne epidemije narcizma promašena. Posledice savremenog društvenog položaja ne podstiču grandioznost niti stvaranje nekakvog "imperijalnog ega". Naprotiv.

Istraživanja sprovođena tokom više decenija ukazuju da su samopouzdanje i psihološka stabilnost opadali, dok su osećanja praznine, nesigurnosti i neadekvatnosti rasla. Pokušaji da se potvrde prvobitne tvrdnje o "epidemiji narcizma" uglavnom nisu dali očekivane rezultate. Takođe, stalno poređenje sa drugima na društvenim mrežama ne povećava samouverenost, već je često narušava.

Zbog toga autor zaključuje da narcizam nije naročito koristan pojam za razumevanje savremenog društva. Ako bi trebalo pronaći prikladniji izraz za posledice današnje "etike sopstva", onda bi to pre bile reči poput opterećenost, demoralisanost ili iscrpljenost, a ne grandioznost i samoljublje.