40 DANA Do viđenja, a ne zbogom, večiti dečače!

Piznajem, ne ide, ali pokušavam... Ne vredi nam brinuti, deco, sve je to zapisano tamo negde gore u zvezdama.

DO VIĐENJA...

Da od silnih briga Bog posustane, pa me zamoli da ga odmenim ne bi bilo lepo da mu dok ne ustane svet na bolje promenim. 

A, vidiš neko to od gore vidi sve. Povlači te konce, igra se. Postavi na svoje mesto. Svako dobro, a zlo još pre. Sve vide oči sudbine.

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana... Svako uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...

I ne volim princip "pamti - pa vrati", to bi mi ukaljalo obraz. Nema lepše pobede od pogleda u nečije oči bez griže savesti, i znati da će tu osobu vlastito srce od srama izdati.

...ROMANTIČARU

Rastojanje između nas definitivno se više nije moglo preći tek tako, prostim svakodnevnim koracima...

Na svim mojim crkvama satovi su stali. Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše. Sto hiljada reči znam. Al’ jedna mi fali. Da nju kako treba opišem...

Voleo bih da znam kako se napiše uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. Rekli su mi da je došla iz provincije, strpavši u kofer snove i ambicije...

Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj?

To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkačiti i iscepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo.

Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom. Pesma beše o suncokretu. Do zla boga žalosna. Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...

I proturaju priče da sve curice liče, kad je čaša pri dnu. Možda jedna na drugu, ali nikad na NJU.

A NE ZBOGOM

Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I shvatiće, kat-tad, da ne zna šta je hlad.

Sve se ređe usuđujem da zaronim u sebe. Jer tamo zagluvim. Oči se prepune do vrha. I suze se začas raspu kao pokidane niske. Po sobi... Po celom svetu... I ne mogu ih sakupiti do jutra.

Ne lomite mi bagrenje, bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih, moraju mi čuvati jednu tajnu zlatnu kao dukati.

Prave si boje dodala na taj portret života mog.

Jednom je prošla kraj mene. Sa tipom kog sam znao, taman da se javim. Skrila je pogled na vreme. Al' sasvim dovoljno za bluz u mojoj glavi. Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom. I sve što već sleduje. Neka, lutko, u redu je.

Javio bih ti se ja, ovako, ponekad samo. Da se uverimo kako smo oboje dobro. Ali ne smem. Više bi nam bola naneo nego što bih nas umirio. Ovako ćutimo oboje i nadamo se da je ono drugo dobro. Tamo negde. Daleko.

Glavu gore. Ima i one vrste, srešćeš ih, koji čitaju iz očiju kako ti srce kuca. Njih vredi čekati. A onim drugima se nasmeši, mahni i idi. To je sve što zaslužuju.

Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja, otkud sad te suze moja vilo. To je tako, ne pravi od tuge nauku...

Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Uvek ćeš ostati daleko. I govoriću nije mi ništa... a svašta mi je.

VEČITI DEČAČE

Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio štošta, mudrovaće, badavani, kad me nema da se branim, da sam blizu ne bi im se dalo. Pričaće ti o plovidbi ti što nisu sidro digli. Šta sam za njih neg’ ukleta šajka? Pričaće ti jednom svašta, boljima se teško prašta. Silni miševi u boci javiće se k'o svedoci pustolovnog traganja za Gralom.

Odlazi sa tobom i deo detinjstva, suze i osmesi, tuge i radosti... Jer, samo retki nađu retke!

Đole, prošlo je 40 dana, do viđenja, a ne zbogom, večiti dečače.