Ove pesme svi znamo napamet, a nekada nisu smele da se puštaju: Jedan razlog danas zvuči neverovatno

Kada danas na radiju počne „Digni ruku“, teško je zamisliti da bi neko zbog te pesme mogao da razbije ploču o zid. Još je neobičnije pomisliti da je „Mile voli disko“, jedan od najprepoznatljivijih Breninih hitova, nekome predstavljao sadržaj koji „kvari omladinu“.

Ali muzička industrija nekadašnje Jugoslavije funkcionisala je drugačije. Izdavačke kuće, urednici i različite komisije imali su mnogo veći uticaj na to šta će završiti na ploči, šta će biti emitovano i šta će publika uopšte dobiti priliku da čuje.

Važno je, međutim, napraviti razliku. Nisu sve pesme bile formalno „zabranjene“. Neke nisu prihvaćene za album, neke su menjane, nekima je ograničeno emitovanje, a kod drugih je proradila autocenzura izdavača. Upravo te razlike priču čine zanimljivijom.

„Digni ruku“ – problem je bila Priština

Jedan od najzanimljivijih primera vezan je za Galiju i pesmu „Digni ruku“.

Neša Milosavljević svojevremeno je govorio o problemima koje je pesma izazvala zbog pominjanja Prištine sredinom osamdesetih. Prema njegovom sećanju koje prenosi Mondo, kada je pesmu pustio u Radio Beogradu, reakcija tadašnjeg glavnog urednika bila je veoma burna – zamerio mu je što se bavi politikom i ploča je završila bačena o zid.

Danas je upravo to fascinantno. Pesmu većina ljudi ne doživljava prvenstveno kao politički manifest, ali u tadašnjem društvenom trenutku jedna reč mogla je da bude dovoljna da upali alarm.

„Digni ruku“ je, naravno, preživela. Decenijama kasnije ostala je jedna od pesama po kojima se Galija prepoznaje.

Bijelo dugme moralo je da menja jednu reč

Ni najveći bendovi nisu bili pošteđeni intervencija.

Kod pesme Bijelog dugmeta „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ problem nije bio samo u muzici. Jugoton nije želeo prvobitno zamišljeni omot zbog fotografije koja je ocenjena kao vulgarna, dok je intervencija napravljena i u samom tekstu.

Iz pesme je izbačeno pominjanje Hrista, a stih je promenjen. Bend je, međutim, kasnije na koncertima izvodio i prvobitno zamišljenu verziju.

To je odličan primer kako je cenzura mogla da izgleda bez velikog zvaničnog dokumenta sa pečatom „ZABRANJENO“. Ponekad je dovoljno da izdavačka kuća kaže: ovo ovako neće biti objavljeno.

Džoni Štulić: „Rusi“ su morali da postanu „oni“

Branimir Džoni Štulić bio je autor kod kojeg su političke asocijacije gotovo neizbežno privlačile pažnju.

Mondo navodi primer kada je Jugoton zahtevao da se formulacija „Rusi dolaze“ promeni u neutralnije „Oni dolaze“.

Jedna promenjena reč možda deluje beznačajno, ali upravo takvi primeri najbolje pokazuju koliko se vodilo računa o mogućim političkim tumačenjima stihova. Publika je često vrlo dobro razumela šta autor želi da kaže čak i kada konkretna reč više nije bila tu.

Haustor je na jednu pesmu čekao tri godine

„Radnička klasa odlazi u raj“ Haustora danas se posmatra kao deo kultnog nasleđa jugoslovenskog novog talasa. U trenutku nastanka, međutim, ironičan odnos prema socijalističkim idealima radničke klase nije svima zvučao bezazleno.

Prema priči koju prenosi Mondo, komisija izdavačke kuće ocenila je tekst kao previše subverzivan, pa pesma nije završila na debitantskom albumu. Objavljena je tek nekoliko godina kasnije, kada se politička klima promenila.

Upravo ovakvi slučajevi pokazuju koliko je granica dozvoljenog mogla da bude promenljiva. Ono što jedne godine nije moglo na ploču, nekoliko godina kasnije moglo je da bude objavljeno.

Riblja čorba nije imala problem samo sa jednom pesmom

Bora Đorđević teško da je mogao da bude autor kojeg će politička cenzura zaobići.

„Snage opozicije“ Jugoton nije želeo da objavi, dok je problematična bila i pesma „Član mafije“, čija je politička satira bila veoma direktna.

Kod Riblje čorbe upravo se najbolje vidi večita igra autora i granice dozvoljenog. Bora je provokaciju često ugrađivao direktno u tekst, a ono što bi prošlo na koncertu nije nužno moralo da prođe kroz izdavački sistem.

„Mile voli disko“ kao opasnost za omladinu

Možda najzabavniji primer iz današnje perspektive jeste Lepa Brena.

„Mile voli disko“ danas zvuči kao potpuno bezazlena, vesela pop-folk pesma. Međutim, Mondo navodi da su je pojedini uticajni televizijski urednici smatrali šundom koji loše utiče na omladinu, zbog čega je jedno vreme bila sklonjena iz programa.

Još više problema izazvalo je „Mače moje“, zbog provokativnog i erotskog sadržaja, pa je njegovo emitovanje bilo ograničavano.

Ironija je savršena: pokušaji da se takva muzika skloni nisu sprečili da Brena postane jedna od najvećih zvezda Jugoslavije. „Mile voli disko“ danas zna i publika koja nije bila rođena kada je pesma nastala.

Zabranjeno pušenje i „Manijak“

Zabranjeno pušenje imalo je čitavu istoriju problema sa granicama dozvoljenog, a najpoznatiji incident vezan je za čuvenu rečenicu „Crk'o maršal“, izgovorenu nakon kvara opreme na koncertu.

Međutim, interesantna je i sudbina spota za „Manijak“, u kojem je Nele Karajlić igrao političara sa izrazito mračnim osobinama. Spot je, prema Mondovom pregledu, prikazan samo jednom, a zatim sklonjen.

Zvanična i nezvanična objašnjenja razloga zbog kojih je neki sadržaj nestajao nisu uvek bila ista, što je dodatno hranilo mitologiju jugoslovenske cenzure.

Na kraju su pesme pobedile

Možda je najzanimljiviji deo cele priče ono što se dogodilo kasnije. Država u kojoj su komisije odlučivale šta je podobno odavno ne postoji. Izdavački sistem potpuno se promenio. Gramofonske ploče zamenili su YouTube i streaming servisi, a pesme su ostale.

Danas publika bez ikakve dozvole može da pronađe gotovo sve verzije, koncertne snimke i stihove koji su nekada menjani. Ispostavilo se da je muziku mnogo lakše bilo skloniti sa programa na nekoliko meseci nego izbrisati iz kolektivnog sećanja.