Nije imao novca za poklon devojci, pa je napisao pesmu: Džiboni je kraj kontejnera napisao ovaj vanvremenski hit, a onda ga je Oliver molio da mu ga ustupi

Neke od najlepših pesama nastaju u velikim studijima, uz pažljivo osmišljene aranžmane i čitave timove autora. „Cesarica“, međutim, nema takvu priču. Pesma koja danas važi za jedan od najvećih hitova Olivera Dragojevića rođena je u skromnom trenutku, na običnom balkonu pored kante za smeće.

Zlatan Stipišić Džiboni tada se nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Kako nije imao novca da devojci kupi poklon, odlučio je da joj pokloni ono što je mogao – pesmu.

„Cesarica“ je bila ljubavno pismo

Džiboni objašnjava da je u tom periodu bio „egzistencijalno raskliman“ i da svojoj devojci nije mogao ništa da kupi. Umesto materijalnog poklona, napisao joj je pismo koje će kasnije postati jedna od najpoznatijih ljubavnih pesama u regionu.

Upravo zbog tako ličnog povoda, „Cesarica“ prvobitno nije bila namenjena ni prodaji ni drugom izvođaču. Za Džibonija je ona već imala vlasnicu – devojku kojoj ju je poklonio.

„Ta pesma nije bila ni za prodaju ni za darivanje, jer ona je već darovana bila“, objasnio je kantautor.

Nastala je na balkonu pored kante za smeće

Mesto na kojem je „Cesarica“ nastala nema ništa od glamura koji će je kasnije pratiti. Džiboni se priseća balkona i zelene kante za smeće, odnosno „škovace“, kako se kaže u Dalmaciji.

Ista lokacija, međutim, nosi neobičnu porodičnu simboliku. Tačno dve decenije ranije, 1972. godine, njegov otac Ljubo Stipišić na tom mestu napisao je poznatu pesmu „Dalmatino, povišću pritrujena“.

Tako su otac i sin, u razmaku od 20 godina i na istom mestu, stvorili dve pesme koje ostaju duboko upisane u dalmatinsku muzičku tradiciju.

Džiboni je pesmu otkrio „pogrešnoj“ osobi

Iako nije želeo da „Cesaricu“ prodaje ili poklanja drugom izvođaču, Džiboni ipak nije uspeo da je sačuva samo za sebe i svoju devojku. Kako priznaje, poželeo je da se pohvali pesmom, pa ju je pustio Oliveru Dragojeviću.

Oliver se u nju, prema Džibonijevim rečima, „smrtno zaljubio“. Pesma ga je toliko dotakla da nije bio spreman da prihvati objašnjenje da je reč o intimnom poklonu koji nije namenjen tržištu.

Oliver je lično tražio dozvolu od Džibonijevog oca

Želja da otpeva „Cesaricu“ bila je toliko jaka da je Oliver lično došao kod Džibonijevog oca Ljube Stipišića kako bi zatražio dozvolu.

Džiboni se priseća crne „tojote selike“ koja se pojavila među „fićama“ i „škodama“, a iz nje je izašao Oliver Dragojević. Popeo se do Šjor Ljube i zatražio da pesma koja ga je toliko očarala postane njegova.

Oliver je, kako navodi autor, smatrao da je to najbolje što je u životu čuo i da jednostavno mora da je otpeva. Džiboni i njegov otac pokušavali su da mu objasne da je pesma deo privatne ljubavne priče, ali je Oliver, kao romantičan čovek, na kraju razumeo njenu suštinu i dobio priliku da je izvede.

Od intimnog poklona do vanvremenskog hita

Oliverova interpretacija pretvara „Cesaricu“ u pesmu koja obeležava generacije. Ono što je počelo kao skromno ljubavno pismo, napisano jer autor nije imao novca za poklon, postalo je jedan od najprepoznatljivijih hitova regionalne muzike.

Džiboni, međutim, nema jednako blagonaklon odnos prema brojnim verzijama koje su usledile. Slikovito kaže da su kolege pesmu „iskasapile“ i da su od nje napravile toliko različitih „šnicli“ da mu je teško kada ih čuje na radiju.

Ipak, originalna „Cesarica“, spoj Džibonijevih stihova i Oliverovog glasa, ostaje neraskidivo vezana za njih dvojicu. Iza pesme koju publika danas peva uglas krije se priča o nemaštini, zaljubljenosti, jednom balkonu i pevaču koji je odmah prepoznao hit koji nije smeo da propusti.