Dva puta gledala smrti u oči, ali nije odustala od života: Priča Suzane Petričević koja ostavlja bez daha

Sekunde koje su promenile sve

Avgust 2017. godine trebalo je da bude još jedan bezbrižan letnji dan u Barseloni. Ulice su bile pune turista, kafići prepuni, a ljudi opušteni, nesvesni da će se za nekoliko trenutaka naći usred scene koja će obići svet.

Suzana Petričević tog dana našla se na svega nekoliko koraka od mesta na kojem je terorista kombijem počeo da gazi prolaznike. Kasnije će priznati da ju je od sigurne smrti spasila sasvim obična odluka – da uđe u prodavnicu kako bi kupila naočare za sunce.

Dok su ljudi u panici bežali, a tela od siline udara letela ulicom, zaposlene u radnji uvlačile su prolaznike unutra i spuštale gvozdene zavese. Glumica je kasnije govorila da još dugo nije mogla da shvati šta je zapravo preživela. Prizori krvi, vriske i potpune nemoći ostali su joj zauvek urezani u sećanje.

Govoreći o tom iskustvu, priznala je da je upravo tada prvi put osetila koliko je ljudski život krhak i koliko se sve može promeniti u samo nekoliko sekundi.

Kada shvatite koliko je život nepredvidiv

Ljudi koji prežive velike tragedije često kažu da posle toga više nisu isti. Menjaju prioritete, drugačije gledaju na vreme koje imaju i prestaju da odlažu stvari koje vole.

Čini se da je upravo takav trag ostavio i Barselonski napad na Suzanu Petričević.

Nije izgubila optimizam, ali je, kako je i sama govorila, izgubila osećaj potpune sigurnosti. Posle takvog iskustva čovek shvati da ne može da kontroliše sve što mu život donese.

A upravo kada je pomislila da je najveći strah ostao iza nje, usledio je novi izazov.

Dijagnoza koja je stigla tiho

Godinama kasnije, tokom porodičnog letovanja, sasvim slučajno napipala je kvržicu na dojci.

Iako je već neko vreme osećala umor i primetila da joj organizam šalje upozorenja, odlučila je da o tome ćuti. Nije želela da pokvari prve zajedničke dane sa unucima niti da zabrine porodicu pre nego što bude sigurna šta se dešava.

Kako je kasnije priznala, svaku lošu misao tog leta „zakopala je pod pesak“.

Kada je stigla dijagnoza raka dojke, nije reagovala onako kako bi mnogi očekivali. Umesto panike, nastupio je mir. Sama je govorila da je vest primila gotovo neverovatno staloženo, kao da odlazi na rutinski pregled, a ne na hitno lečenje.

Najteže bitke vodila je daleko od očiju porodice

Možda je najveću snagu pokazala upravo u načinu na koji je odlučila da zaštiti svoje najbliže.

Istinu o bolesti krila je sve do trenutka kada je operacija postala neizbežna. Nije želela sažaljenje niti tužne poglede. Ćerki je usput dala da plati račune, zetu ključeve automobila i slatkiše za unuke, pokušavajući da sve izgleda kao sasvim običan dan.

Kasnije je kroz osmeh govorila da je, uprkos glumačkom iskustvu, loše odigrala tu ulogu.

Ali ono što niko nije video bile su suze koje je ostavljala iza zatvorenih vrata bolničkog kupatila. Taj prostor nazvala je svojim „Zidom plača“. Tamo je dopuštala sebi da bude ranjiva, da isplače strah i tugu zbog ljudi koje je upoznala na onkologiji, a zatim bi se vraćala među ostale pacijentkinje sa osmehom, odlučna da nikome ne oduzme nadu.

Život posle velikih strahova

Nakon operacije i terapija Suzana Petričević nije govorila o bolesti kao o porazu. Naprotiv. Često je isticala da ju je iskustvo naučilo koliko je važno živeti sada, ne odlagati želje i ne čekati „pravo vreme“.

Sa prepoznatljivim humorom umela je da kaže da statistika neka radi svoj posao, dok će ona raditi ono što najbolje zna – živeti.

Možda upravo u tome leži najveća snaga njene priče. Nije pobedila zato što nije osećala strah. Pobedila je zato što nije dozvolila da strah upravlja njenim životom.

Priča koja prevazilazi glumu

Život Suzane Petričević pokazuje koliko je granica između običnog dana i trenutka koji sve menja zapravo tanka. Jedna odluka da uđe u prodavnicu spasila joj je život u Barseloni. Jedan slučajan dodir tokom tuširanja omogućio joj je da na vreme otkrije bolest.

U oba slučaja sudbina joj je dala novu priliku.

Danas njena priča nije samo priča jedne glumice. To je podsetnik da hrabrost ne izgleda uvek spektakularno. Nekada je to odlazak na pregled. Nekada osmeh pred porodicom. Nekada vera da će posle najtežih dana ponovo doći oni lepi.

I možda je upravo zato priča Suzane Petričević mnogo veća od svake uloge koju je odigrala. Ona govori o čoveku koji je dva puta pogledao smrti u oči, ali je svaki put izabrao život.