"Rasprodali smo koncert sa dve pesme, a nismo bili spremni za ono što nas je čekalo" Dario Vuksanović iz benda Oxajo za DIREKTNO

Bend koji čine Dario Vuksanović, Dušan Strajnić Dukat i Marko Ajković za kratko vreme stekao je vernu publiku, rasprodao koncerte i privukao pažnju nastupom na Pesmi za Evroviziju. U razgovoru za Direktno, Vuksanović govori o nastanku benda, uspehu koji ih je zatekao nespremne, novom albumu i stanju domaće muzičke scene.

Kako je došlo do formiranja benda?

Došlo je prilično prirodno. Ajković i ja smo dugo radili zajedno i već smo imali izgrađen odnos i zajednički muzički ukus. Vremenom smo došli na ideju da uključimo Dukata u celu priču. U početku je trebalo da bude neka vrsta saradnika iza scene, ali kada smo napravili prvu pesmu, shvatili smo da bi zapravo trebalo da osnujemo bend. Tako je nastao Oxajo.

Svi ste prethodno bili članovi drugih bendova. Šta ste pronašli jedni u drugima?

Ne mogu da govorim u ime ostalih, ali mogu u svoje. Kod Ajkovića i Dukata pronašao sam iskustvo i neku vrstu muzičkog razumevanja koje se retko sreće. Ajković i ja imamo veoma sličan ukus i toliko nam je lako da zajedno pravimo muziku da je bilo teško zamisliti da se neko treći uklopi u to. A onda se pojavio Dukat i sve je leglo na svoje mesto.

Prošle godine učestvovali ste na Pesmi za Evroviziju sa pesmom „MaMa“. Kako je došlo do te odluke?

To je bila neka kombinacija poslovne odluke i želje da izađemo iz zone komfora. Mi kao bend volimo da se nađemo u situacijama koje ne možemo potpuno da kontrolišemo. Dukat je najviše gurao tu ideju. Prijavili smo se praktično u poslednjem trenutku, prošli i na kraju dobili jedno fenomenalno iskustvo.

Šta vas vodi prilikom stvaranja muzike?

Vrlo spontano radimo. Ne ulazimo u studio sa gotovim planom. Krenemo od nekog zvuka, gitare ili sempla. Onda Ajković i ja razvijamo ideju, Dukat dobije vokalnu liniju i stvari počnu same da se slažu. Jedna ideja gura drugu i tako nastaju pesme.

Kako gledate na ovogodišnje predstavnike Srbije na Evroviziji?

Ja baš volim Lavinu. Mogu da kažem i u ime ostalih iz benda. Njihova muzika me je pogodila od samog početka. Bio sam potpuno investiran u njihovu priču i kada su pobedili na Pesmi za Evroviziju, iskreno, pustio sam i nekoliko suza.

Šta vas je toliko privuklo kod njihove muzike?

Kada je pesma zaista dobra, ona prevazilazi žanrove. Moja majka, na primer, ne sluša tu vrstu muzike, ali je i nju pogodila. To znači da je emocija uspela da probije sve granice, a to je najveća vrednost svake pesme.

Da li vam se čini da se neki žanrovi ponovo vraćaju?

Mislim da se pre svega vraća kultura odlaska na koncerte. Beograd je postao ozbiljna sila kada su autorski bendovi u pitanju. Pojavilo se mnogo kvalitetnih izvođača, publika dolazi na svirke i koncerti su puni. To je nešto što je zaista lepo videti.

Kada ste objavili samo dve pesme, zakazali ste koncert u Domu omladine i rasprodali ga. Kako ste doživeli taj trenutak?

Bilo je veoma čudno i veoma stresno. Imali smo samo „Put“ i „Sijam“, a odlučili smo da zakažemo koncert. Nismo očekivali da će se karte rasprodati. Odjednom smo morali da sustignemo sopstveni uspeh. Imali smo osećaj da stalno trčimo nekoliko koraka iza onoga što nam se dešava.

Kakav je osećaj kada izađete pred punu salu?

Iskreno, u tom trenutku je bio užasan jer nismo bili spremni koliko je trebalo. Ali kada se sve završi, shvatiš da je vredelo. Takvi trenuci ostanu zauvek.

Šta vam je bila ideja prilikom stvaranja prvog albuma?

Prvi album nosi neku vrstu nade. Pesme poput „Put“ i „Sijam“ najbolje predstavljaju tu energiju. To su pesme koje govore o traženju svetla i izlaska iz nekih teških situacija.

Međutim, već sada govorite o drugom albumu. Kako će on zvučati?

Drugi album je dosta mračniji. Bavi se gubitkom pravca, mentalnim preispitivanjima i krizama identiteta. Dok prvi album ima tu optimističniju notu, drugi ulazi u neke mnogo teže teme. Čudno je pričati o drugom albumu dok prvi još nije ni izašao, ali takav smo bend.

Kada publika može da očekuje oba izdanja?

Prvi album izlazi veoma uskoro. Drugi album planiramo za narednu godinu.

Pomenuli ste krizu identiteta kao jednu od centralnih tema. Ko od vas najviše prolazi kroz to?

Verovali ili ne, svi smo se našli u vrlo sličnom trenutku života. Neko je u četrdesetim, neko mlađi, ali takve krize ne biraju godine. One jednostavno dođu. A mi muzičari smo pomalo prokleti jer često tragamo za bolom i teškim iskustvima kako bismo pronašli inspiraciju. Zato se vrlo lako uhvatimo za stvari koje nas teraju na preispitivanje.

Da li mladi muzičari danas imaju podršku medija i industrije?

Ne. Iskreno, nemaju nikakvu podršku. Ali ono što je lepo jeste da smo postali podrška jedni drugima. Bendovi međusobno pomažu jedni drugima, zajedno grade publiku i stvaraju scenu. To je trenutno možda i najzdraviji deo cele priče.

Da li sebe vidite kao glas mlađe generacije?

Ne. Mi samo radimo ono što osećamo. Ako se ljudi pronađu u tome što stvaramo, to je sjajno, ali nikada nismo imali ambiciju da budemo glas bilo koga.

Šta biste poručili ljudima koji se dvoume da li da slede svoje snove?

Ako imaš neki san i osećaš ga u stomaku, moraš da ga juriš. Nekada to znači da ćeš morati da se odrekneš tuđih mišljenja, pa čak i mišljenja ljudi koje voliš. Ali ako znaš gde želiš da stigneš, onda nema mnogo dileme — moraš da kreneš tim putem.