Institucija koja ima dušu: Kako je jedna kafana u Nišu sačuvala pravi boemski duh duže od četvrt veka

U našem narodu to nikada nije bila samo obična prostorija sa stolovima i kariranim stolnjacima, već kultno mesto gde se bistri politika, sklapaju dogovori od životnog značaja, zaboravljaju brige i slavi ljubav. Za Srbina, kafana je oduvek bila i ostala neformalna institucija, a njene priče najlepše anegdote koje se prenose s kolena na koleno.

Na mapi boemskog života, grad kraj Nišave zauzima posebno mesto, u Nišu je kafana svetinja. Ipak, da bi jedno takvo mesto opstalo, nije dovoljan samo novac; potrebni su nesebično odricanje, ogromno strpljenje, i pre svega, čisto srce. Kafana ima nepogrešiv instinkt: ona tačno oseti ko joj se predaje dušom, a ko u njoj vidi samo suvu komercijalu. Jedna od onih koje čuvaju onaj stari, autentični duh jeste kultna niška kafana "Laki", koja već 25 godina s ponosom okuplja prave boeme. Za Portal Direktno, Vladimir je otvorio dušu i ispričao bogatu istoriju ove porodične oaze.

"Deda Laki je bio vizionar, ali današnja vremena više nisu boemska"

- Deda Laki, po kome je i kafana dobila naziv bio je inicijator da se otvori kafana i finansijer toga. Inače, kod nas je tradicija ovo, mi smo ugostitelji, otac, pokojni stric, brat i ja, a Bože zdravlje iako naša deca krenu tim putem, mada iskreno ne bih voleo. Kafana jeste institucija, jedna lepa priča, ali u današnje vreme je to nažalost postalo nešto drugačije, nije više boemsko vreme. Ranije su ljudi dolazili u kafanu da se nasmeju, ispričaju, da uživaju - započeo je.

"Ušao sam u kafanu sa 15 godina — to je pravi životni fakultet"

- Kod nas je to tradicija već tri generacije. Kafana je nastala 2001. godine, ja sam sa svojih 15 godina ušao u kafanu. To sve ima svojih prednosti i mana,  sa druge strane sam srećan što sam tako mlad ušao, imao sam prilike da upoznam mnogo dobre strane kafane gde sam upoznao različite profile ljudi, nagledao se svega i svačega i to je dobra strana. Kafana je jedna od najstarijih institucija. Velika istina je i da je kafana životni fakultet i to sve mora da se proživi.

"Moj otac je legenda starog ugostiteljstva"

- Moj otac je osvajao sve ove nagrade, on je legenda što se tiče ugostiteljstva, ali kada je ugostiteljstvo bilo ono pravo. On je 60. godište i kada je učio ugostiteljstvo, bilo je dosta drugačije nego sada, mnogo se promenilo. Te nagrade je osvajao dok je bio u državnoj ustanovi 'Srbija turist'. Tada su bile manje kafane, skroz drugačije nego sada, Niš je poznat upravo po dobrim kafanama i gostoprimstvu, boemski grad. Dobijao je nagrade za aranžiranje stola i salata.

"Deda je ostao bez prstiju u ratu, ali je otvaranje kafane finansirao iz odštete"

- Što se tiče dede, on nikada nije imao dodirnih tačaka sa ugostiteljstvom. Moj deda Laki je bio domaćin čovek, bio je invalid, jer je kao dete za vreme rata našao bombu i ona mu je odnela četiri prsta. Deda je bio poljoprivrednik, nije kafanski tip, ali je on finansirao sve to. On je poslao mog oca i strica u Niš u da se školuju, da završe Ugostiteljsku školu. Onda tu nastaje problem, nisu hteli da uče, a onda deda upoznaje direktora škole, pošto su pravili probleme i tako se sprijateljio sa njim, tako su i završili školu, mada više je stric pravio probleme, nego otac, ali dobro.

"Pravili smo metar po metar, a poznati niški umetnici pisali su knjige o nama"

- Inače, deda se tužio sa Nemačkom više od 20 godina, a nakon toga je ostvario pravo na neku penziju. Oni su mu isplatili sve to unazad od 20 i više godina i od tih para nastaje kafana Laki. Pravilo se metar po metar, prvo je bilo samo četiri stola, deda je bio glavni finansijer i zato se zove Laki. Otac je imao tu želju, pa nas je uvukao u porodičnu priču i mi smo to nastavili. Iskren da budem, ja sam za razliku od mog brata bio više na mog strica, školu sam završavao preko veze, ali sam naučen da poštujem sve to. Dok su moji drugovi išli napolje da se igraju, ja sam bio u kafani sa raznim ljudima i učio životnu školu. U ovu kafanu su ulazili i zaista pametni i učeni ljudi, kao što je Brković, njega moram da istaknem, to je čovek koji je mnogo učinio za našu kafanu, on je napravio knjigu o nama i dve, tri emisije. On je poznati niški grafičar, bio je među prvim gostima u našoj kafani,  celo to njegovo društvo je dolazilo, a ja sam imao sam sreću njih da služim, da slušam, da upijam i on je sve to sabrao i napravio knjigu. Napravio je jednu lepu priču o našoj kafani i to je takođe jedna od dobrih strana ugostiteljstva. Jedan od naših specijaliteta je džigerica koju svakodnevno naši gosti poručuju i neizostavan je deo obroka. 

"Zadržali smo stari niški duh, ovo mora da se radi dušom"

- Inače, ova kafana je sadržala stari boemski duh Niša, nije komercijalnog tipa, ovde svakog dana sede lokacli sa kojima uvek može da se pričaju razne priče. Što se mene lično tiče, volim ljude i kafanu, nije tu samo posao, ima i genetike, malo i nagomilano iskustvo. Uvek je bolje raditi porodično, kad svi učestvuju, to je najlepša priča. Većina kafana su komercijalne, više ne postoje one stare, a ovde smo zadržili onaj stari niški duh prave bomeske kafane. Ovaj posao mora da se voli, mora dušom da se radi, jer kafana zahteva odricanje i mora da uložiš celog sebe da bi to bilo kako treba - zaključio je Vladimir.

Naslvona fotografija: Direktno.rs