Kasnite na posao i već ste na ivici živaca: Zašto tada paničimo i kako da se smirimo?

Odgovor nije samo u tome što želimo da stignemo na vreme. Iza neprijatnog osećaja kriju se vremenski pritisak, naša procena vremena, ali i svest o posledicama – od propuštenog sastanka do toga šta će pomisliti osoba koja nas čeka.

Problem često počinje mnogo pre nego što shvatimo da kasnimo

Klinička psihološkinja Mihaela Tomas za The Guardian govori o ljudima koje opisuje kao "vremenske optimiste". Oni imaju tendenciju da potcene koliko će im vremena biti potrebno za neku aktivnost, dok istovremeno precenjuju koliko vremena imaju na raspolaganju.

To je ona dobro poznata računica: ako nam do posla treba 20 minuta, iz kuće izlazimo tačno 20 minuta pre početka smene. U računicu ne ulaze crveno svetlo, gužva, čekanje lifta, traženje parkinga ili bilo koja druga sitnica koja može da nam "ukrade" nekoliko minuta.

Kada shvatimo da prvobitni plan više nije ostvariv, počinje nervoza.

Ne nervira nas samo sat

Kašnjenje ima još jednu važnu komponentu – druge ljude. 

Neko nas čeka. Možda ćemo zakasniti na sastanak, propustiti termin ili ostaviti utisak da smo neodgovorni. Zato nekoliko minuta više nije samo nekoliko minuta, već počinjemo da razmišljamo o njihovim mogućim posledicama.

Kašnjenje može biti protumačeno i kao nepoštovanje tuđeg vremena, pa uz jednostavnu misao "neću stići" lako dolaze i druge: "Šta će pomisliti?", "Da li će se naljutiti?" ili "Kako ću ovo objasniti?"

Neki ljudi mnogo teže podnose trku sa vremenom

Ne reagujemo svi isto.

Forbes Health, pišući o karakteristikama takozvane ličnosti tipa A, izdvaja i "time urgency" – izraženu usmerenost na vreme, rokove i tačnost. Ona može da bude praćena nestrpljenjem i stalnom svešću o vremenu.

Zato će jedna osoba na kašnjenje od deset minuta samo poslati poruku da stiže kasnije, dok će druga tih deset minuta provesti u ogromnoj nervozi.

Problem je što panika ne može da vrati izgubljeno vreme. Ako nam je do odredišta potrebno još 15 minuta, a trebalo je da stignemo za pet, nerviranje neće promeniti tu računicu. 

Šta uraditi kada već kasnite i počnete da paničite?

U trenutku kada shvatite da kasnite, korisnije je smiriti reakciju organizma nego pokušavati da "ubrzate vreme".

Jednostavna tehnika za smirivanje stresa jeste kontrolisano disanje: udahnite četiri sekunde, zadržite dah četiri, a zatim izdišite šest sekundi. Postupak se može ponoviti nekoliko puta. Sporije disanje može da smanji fiziološku pobuđenost organizma.

Harvard Health takođe preporučuje sporo, duboko i ritmično disanje kada nas preplavi stres. Ideja je jednostavna – umesto da dodatno hranimo osećaj hitnosti, pokušavamo da smirimo fizičku reakciju tela.

Može pomoći i vrlo praktičan mentalni presek situacije: prihvatite novu realnost. Ako ćete stići za 15 minuta, a ne za pet, ne postoji misao koja će tih deset minuta vratiti. Javite osobi koja vas čeka da kasnite, procenite kada realno stižete i prestanite da proveravate sat svakih nekoliko sekundi.

Ako ste za volanom, ovo je posebno važno. Kašnjenje nije razlog da vozite brže, prolazite kroz žuto svetlo u poslednjem trenutku ili pravite rizične poteze u saobraćaju.

Na kraju, možda je upravo to najkorisnija stvar koju možemo da uradimo kada kasnimo: prestanemo da pokušavamo da promenimo ono što više ne možemo da promenimo.

Vreme koje je prošlo ne možemo da vratimo. Možemo samo da odlučimo kako ćemo provesti minute koji su ostali.