Jednu reč danas koristimo za skoro sve što nas povredi: Psihologija pravi važnu razliku

Reč „trauma“ poslednjih godina gotovo je potpuno izašla iz psiholoških ordinacija i preselila se na TikTok, Instagram i u svakodnevne razgovore. Uz nju se neprestano pojavljuju izrazi poput „okidača“, „bori se ili beži“ i „regulacije nervnog sistema“.

Problem nije u tome što se o mentalnom zdravlju više govori. Naprotiv, otvoreniji razgovor može ljudima pomoći da prepoznaju problem i potraže podršku. Problem nastaje kada se svaka neprijatnost, konflikt ili bolno iskustvo automatski proglasi traumom.

Aktuelni tekst One poziva se na autorku i istraživačicu Karlu Meklaren i decenije istraživanja psihološke otpornosti, uz poruku da teška iskustva ne ostavljaju kod svih ljudi iste dugoročne posledice.

Teško iskustvo nije isto što i doživotna posledica

Ljudi mogu nakon potencijalno traumatičnog događaja da imaju snažne reakcije – strah, tugu, nesanicu, napetost ili osećaj da su izgubili kontrolu.

Ali to ne znači automatski da će takvo stanje trajati godinama.

Istraživanja psihološke otpornosti pokazuju da se značajan broj ljudi nakon teških životnih događaja postepeno vraća svom uobičajenom funkcionisanju, čak i kada početna reakcija bude veoma snažna.

To ne umanjuje bol kroz koji su prošli.

Razlika je u poruci: „ovo što mi se dogodilo bilo je teško“ nije isto što i „ovo me je zauvek slomilo“.

Društvene mreže vole jednostavne dijagnoze

Internet sadržaji o psihologiji često moraju da stanu u video od 30 sekundi ili nekoliko slajdova.

Zato složeni koncepti postaju pojednostavljeni. Normalna nervoza može biti predstavljena kao „trauma response“, loša veza kao „traumatska veza“, a svaka neprijatnost kao „trigger“.

Takav sadržaj nekada pomaže ljudima da pronađu reči za ono što osećaju. Ali može da napravi i suprotan efekat – da osobu navede da normalnu reakciju na težak period počne da posmatra kao dokaz trajnog psihološkog oštećenja.

Upravo zbog toga stručna procena ne može da se zameni testom na društvenoj mreži.

Otpornost ne znači da treba „samo da prebolite“

Postoji i druga krajnost koju je važno izbeći.

Činjenica da mnogi ljudi prirodno pokazuju otpornost ne znači da osoba sa ozbiljnim simptomima treba samo da se „sabere“ ili da će svakome vreme rešiti problem.

Ako se simptomi dugo zadržavaju, značajno narušavaju san, posao, odnose ili svakodnevno funkcionisanje, stručna pomoć može biti veoma važna.

Poruka istraživanja o otpornosti nije „trauma nije stvarna“.

Mnogo je preciznija: težak događaj ne mora da bude doživotna presuda.

Možda nam treba pažljiviji jezik

Kada svaku neprijatnost nazovemo traumom, postoji rizik da sama reč izgubi značenje upravo za ljude koji se nose sa ozbiljnim posledicama teških događaja.

Ponekad smo tužni. Ponekad povređeni. Ponekad ljuti, uplašeni ili iscrpljeni.

I sve su to stvarna osećanja koja ne moraju da dobiju dijagnozu da bi bila važna.

Možda je zato jedna od zdravijih promena koje možemo da napravimo jednostavna: ne pokušavati da svako neprijatno iskustvo odmah prevedemo na jezik društvenih mreža.

Nekada je nešto jednostavno bilo teško, a činjenica da je bilo teško ne znači da će nas određivati zauvek.