Vodokotlić se nigde ne vidi, a kupatilo deluje mnogo veće: Rešenje koje sve češće menja klasičan WC

Decenijama je izgled prosečnog kupatila bio gotovo isti. WC šolja pričvršćena za pod, iza nje vidljiv vodokotlić, cevi koje se manje ili više uspešno skrivaju i prostor koji je često toliko mali da je svaki centimetar važan, a onda je veliki vodokotlić počeo da nestaje.

U novim stanovima, hotelima i renoviranim kupatilima sve češće se viđa samo WC šolja pričvršćena za zid i iznad nje elegantan taster za ispiranje.

Na prvi pogled lako je pomisliti da vodokotlića uopšte nema. On, međutim, nije nestao. Preselio se iza zida.

Reč je o sistemu ugradnog vodokotlića i noseće konstrukcije koja se montira pre završne obloge zida. Kada se instalacija zatvori, korisnik vidi samo WC šolju i taster, dok su rezervoar, cevi i najveći deo konstrukcije skriveni.

Upravo zbog toga kupatilo izgleda potpuno drugačije.

Gde je voda ako vodokotlića nema na zidu?

Princip je jednostavniji nego što izgleda.

Kod klasičnog WC-a rezervoar sa vodom nalazi se iza ili iznad šolje i potpuno je vidljiv. Kod ugradnog sistema rezervoar je smešten u instalacioni element koji se postavlja unutar ili, češće kod renoviranja, ispred postojećeg zida, a zatim zatvara odgovarajućom oblogom.

Kompanija Geberit, jedan od poznatih proizvođača ovakvih sistema, navodi da se ugradni vodokotlići postavljaju iza zida, dok servisnim delovima može da se pristupi kroz otvor na kojem se nalazi taster za ispiranje.

To je detalj koji je posebno važan ljudima koji prvi put razmišljaju o ovakvom WC-u, jer gotovo svako postavi isto pitanje:

Šta se događa ako se vodokotlić pokvari? Da li mora da se ruši zid?

Uobičajeni servisni zahvati na kvalitetno projektovanim sistemima obavljaju se upravo kroz otvor iza tastera. Međutim, način pristupa, dostupnost rezervnih delova i mogućnosti popravke zavise od konkretnog sistema, zbog čega je izbor opreme veoma važan.

WC šolja više ne dodiruje pod

Druga velika promena nije u vodokotliću, već u samoj šolji.

Kod visećih modela ona je pričvršćena za noseći instalacioni element u zidu i ne oslanja se na pod. Vizuelni efekat je odmah primetan.

Pod se nastavlja ispod WC šolje bez prekida, nema postolja oko kojeg se skupljaju prašina i nečistoća, a prostor izgleda otvorenije.

To posebno dolazi do izražaja u malim kupatilima.

Viseći WC neće čarobno pretvoriti kupatilo od tri kvadratna metra u veliko, ali uklanjanje masivnog vodokotlića i oslobađanje poda može učiniti da prostor deluje urednije i manje zagušeno.

Tu je i praktična prednost, čišćenje poda ispod šolje znatno je jednostavnije jer nema spoja keramike i poda oko kojeg je inače potrebno prolaziti krpom.

Ali da li zaista zauzima manje prostora?

Tu dolazimo do jedne od najvećih zabluda.

Pošto se vodokotlić ne vidi, lako je zaključiti da je ceo sistem mnogo plići i da automatski štedi veliki broj centimetara. To nije uvek tačno.

Instalacioni element i vodokotlić moraju negde fizički da stanu. Ako se postavljaju ispred postojećeg zida, pravi se predzid koji zauzima određenu dubinu.

Zato konačna ušteda prostora zavisi od postojećeg kupatila, instalacija, izabranog sistema i načina montaže.

U nekim situacijama rezultat zaista može biti kompaktniji od kombinacije velike podne šolje i klasičnog vodokotlića. U drugim će najveća korist biti vizuelno rasterećenje, a ne dramatično povećanje korisne površine.

To je razlog zbog kojeg ovakvo rešenje treba planirati pre nego što počnu pločice i završni radovi.

Može li da se ugradi u starom stanu?

U velikom broju slučajeva može.

Ugradni vodokotlići nisu rezervisani samo za novogradnju. Kod renoviranja se često koristi samonoseći instalacioni element koji se postavlja uz postojeći zid, nakon čega se konstrukcija oblaže odgovarajućim pločama i završnom oblogom, ali upravo ovde dolazi do izražaja kvalitet majstorskog rada.

Potrebno je pravilno povezati dovod vode i odvod, sigurno pričvrstiti konstrukciju i ispoštovati zahteve proizvođača sistema. Greške koje kasnije ostanu iza pločica mnogo je teže ispravljati nego kada je klasičan vodokotlić potpuno dostupan.

Zbog toga ovo nije deo renoviranja na kojem se isplati improvizovati.

A šta ako neko ima 120 kilograma?

Još jedna česta nedoumica kod visećih WC šolja jeste nosivost.

Pošto šolja ne dodiruje pod, na prvi pogled deluje kao da nekoliko šrafova u zidu mora da nosi kompletnu težinu osobe.

U stvarnosti, kvalitetni sistemi koriste čeličnu noseću konstrukciju koja se pričvršćuje prema tehničkim zahtevima proizvođača.

Na primer, Geberit za svoje zidne WC sisteme navodi testiranje na opterećenje do 400 kilograma.

To, naravno, ne znači da je svaki proizvod na tržištu identičan. Nosivost treba proveriti u tehničkoj dokumentaciji konkretnog sistema, a pravilna montaža je podjednako važna kao i sam proizvod.

Kada je konstrukcija kvalitetna i pravilno ugrađena, činjenica da šolja „lebdi“ ne znači da je manje stabilna za normalnu upotrebu.

Najveći strah krije se iza pločica

Estetski, prednosti ovakvog sistema lako je razumeti.

Manje vidljivih cevi, čistije linije, slobodan pod i mogućnost da se izabere taster koji se uklapa u ostatak kupatila učinili su ugradne vodokotliće gotovo standardom u velikom broju modernih enterijera.

Ali potencijalne mane ne treba skrivati.

Ugradnja je složenija nego kod klasičnog WC-a. Zahteva planiranje, kvalitetnu konstrukciju i dobrog izvođača. Ako se izabere sistem za koji nakon nekoliko godina nije lako pronaći rezervne delove, popravka može postati problem.

Zato cena same WC šolje nije jedina cifra koju treba gledati.

Potrebni su instalacioni element, vodokotlić, taster, keramika, montaža i završni građevinski radovi.

Kod klasičnog WC-a veliki deo sistema vidljiv je i lako dostupan. Kod ugradnog sistema upravo je suprotno – lepota rešenja počiva na tome što se gotovo ništa ne vidi.

A ono što se ne vidi mora biti urađeno kako treba.

Zato je taster mnogo važniji nego što izgleda

Na kraju renoviranja ostaje samo mali pravougaonik na zidu.

Većina ljudi bira ga prema boji, obliku ili tome kako se uklapa uz slavine.

Međutim, iza njega se krije mnogo važnija funkcija.

Kod mnogih sistema upravo skidanjem tastera dobija se servisni pristup unutrašnjim delovima vodokotlića. Zato on nije samo dekorativno dugme za ispiranje, već praktično „vrata“ do mehanizma skrivenog iza zida.

I tu se nalazi odgovor na pitanje koje postavi gotovo svako ko prvi put vidi ovakvo kupatilo.

Vodokotlić nije nestao. Samo je sakriven toliko dobro da ga više ne primećujemo.

Rezultat je kupatilo sa manje vidljivih elemenata, slobodnijim podom i modernijim izgledom, ali iza tog jednostavnog prizora nalazi se konstrukcija koju treba pažljivo izabrati i još pažljivije ugraditi.

Zato, ako renovirate kupatilo i razmišljate o visećoj WC šolji, možda najvažnije pitanje nije koju keramiku ćete gledati narednih deset godina. Mnogo važnije je, šta ćete zazidati iza nje.