Koliko puta dnevno pričate sami sa sobom, a da toga niste svesni?

Ako ste ikada sami sebe uhvatili kako naglas raspravljate sa sobom o tome šta ćete kuvati za ručak ili kako biste na sastanku idealno „odbrusili“ šefu, verovatno ste se na sekundu zapitali – da li sa mnom nešto nije u redu?

Nauka konačno ima odgovor koji je zaprepastio mnoge: Razgovaramo sa sobom skoro konstantno!

Koliko često razgovaramo sami sa sobom?

Istraživanja iz oblasti psihologije otkrivaju neverovatne podatke. Kada je u pitanju takozvani „unutrašnji monolog“ (ono kada pričamo u sebi), prosečna osoba tiho izgovori hiljade reči svakog sata! Nekim ljudima unutrašnji glas radi od trenutka kada otvore oči pa sve dok ne zaspu.

Ali šta je sa pričanjem naglas? Stručnjaci procenjuju da prosečan čovek naglas progovori sam sa sobom od nekoliko puta pa do čak više desetina puta dnevno!

Najčešće pričamo sami sa sobom kada smo pod stresom

Pod najvećim „udarom“ smo kada smo pod stresom ili pod pritiskom. Dok rešavamo kompleksan zadatak, naš mozak prosto „zahteva“ da glasno naglasimo korake.

Kada smo usamljeni, ovo postaje prirodna reakcija mozga da stvori osećaj društva.

Da li je pričanje sa sobom znak inteligencije?

Najveći mit je da sa sobom pričaju samo „pukli“ ljudi. Psiholozi tvrde potpuno suprotno: Pričanje sa sobom je znak visoke inteligencije i fokusiranosti!

Dokazano je da kada naglas izgovorite ime predmeta koji tražite (na primer: „Novčanik, novčanik...“), vaš mozak ga u prostoru pronađe i do 30% brže nego kada ćutite!

Pored toga, glasno „preslišavanje“ nam pomaže da:

• Brže i lakše kontrolišemo emocije i bes.

• Bolje organizujemo dnevne obaveze.

• Smanjimo anksioznost i donesemo brže odluke.

Zašto treba da se oslovljavate po imenu?

Psiholozi ističu da je još delotvornije ako sebe oslovljavate u drugom licu ili po imenu! Kada sebi kažete „Smiri se, možeš ti to“, mozak to doživljava kao podršku druge osobe i trenutno smanjuje stres!

Kada ipak treba da se zabrinete?

Stručnjaci kažu – samo u dva slučaja. Prvi je ako razgovor sa sobom pređe u neprijatno i nekontrolisano samokritikovanje (kada sami sebe konstantno vređate naglas). Drugi je ako imate osećaj da ne pričate sami sa sobom, već da vam neko drugi „ubacuje“ glasove u glavu.

U svim ostalim situacijama slobodno nastavite da brbljate sa svojim omiljenim sagovornikom... samim sobom! Na kraju krajeva, bar znate da vas niko neće bolje saslušati!