Razvod posle 20 godina braka: Ko ima pravo na stan ako je kupljen pre venčanja

Kada brak traje 20 ili 30 godina, granica između „moje“ i „naše“ često se u svakodnevnom životu potpuno izgubi. Stan se renovira zajedničkim novcem, kredit se otplaćuje iz porodičnog budžeta, menja se stolarija, dozidava sprat, sređuje kupatilo, kupuje nameštaj.

A onda dođe razvod i pitanje koje mnoge iznenadi: ako je stan kupljen pre venčanja i vodi se samo na jednog supružnika, da li drugi zaista nema nikakvo pravo?

Osnovno pravilo je prilično jasno, ali odgovor ipak nije uvek samo „da“ ili „ne“.

Stan kupljen pre braka je posebna imovina

Porodični zakon Srbije propisuje da imovina koju supružnik stekne pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu. To znači da stan koji je muž ili žena kupio pre venčanja samim sklapanjem braka ne postaje automatski zajednički.

Vlasnik svojom posebnom imovinom upravlja i raspolaže samostalno.

Isto važi i za imovinu koju neko tokom braka dobije nasledstvom ili poklonom – ni ona po pravilu ne postaje bračna tekovina samo zato što je brak u međuvremenu trajao deset ili dvadeset godina.

Dakle, ako je neko pre venčanja već bio vlasnik stana i tokom braka njegova vrednost nije bitno menjana zajedničkim doprinosom, drugi supružnik nema automatsko pravo na polovinu samo na osnovu dužine braka, ali tu priča postaje mnogo zanimljivija.

Šta ako ste dvadeset godina ulagali u tuđ stan?

Zakon predviđa upravo ovu situaciju.

Ako se tokom zajedničkog života uveća vrednost posebne imovine jednog supružnika, drugi može imati pravo na naknadu ili čak na udeo u toj imovini.

Razlika zavisi od toga koliko je vrednost povećana.

Ako je uvećanje bilo neznatno, supružnik koji je doprinosio ima pravo na novčano potraživanje srazmerno svom doprinosu. Ako je, međutim, došlo do znatnog uvećanja vrednosti, može tražiti i udeo u samoj nekretnini, ponovo srazmerno svom doprinosu.

To znači da nije isto ako su tokom braka samo okrečeni zidovi i zamenjen frižider ili ako je od male i zapuštene kuće zajedničkim sredstvima i radom napravljen višestruko vredniji objekat.

Nije presudno samo ko je davao platu

Kod ovakvih sporova česta je pretpostavka da pravo ima samo onaj ko može da pokaže uplatnice ili dokaže da je finansirao radove iz svoje zarade.

Sudovi, međutim, doprinos ne posmatraju isključivo kroz platu.

Porodični zakon kod zajedničke imovine kao okolnosti od značaja izričito navodi prihode, ali i vođenje domaćinstva, staranje o deci, staranje o imovini i druge oblike doprinosa.

U jednoj odluci Vrhovnog suda utvrđivan je doprinos supruge u uvećanju posebne imovine muža i kroz vođenje kućnih poslova, brigu o domaćinstvu i zaradu koju je ostvarivala tokom braka koji je trajao 17 godina.

Dakle, scenario „stan je bio njegov, ja sam dvadeset godina čuvala decu i vodila kuću dok je on ulagao“ nije automatski pravno beznačajan.

A ako je stan kupljen tokom braka, ali se vodi samo na jednog?

Tu važi druga logika.

Imovina koju supružnici steknu radom tokom zajednice života u braku predstavlja zajedničku imovinu.

Čak ni činjenica da je u katastru upisan samo jedan supružnik ne znači nužno da je stan samo njegov. Porodični zakon predviđa da se, pod zakonskim uslovima, upis na ime jednog supružnika smatra upisom na ime oba, osim ako postoji sporazum o deobi, bračni ugovor ili sudska odluka koja govori drugačije.

Zato je velika greška zaključiti: „Stan se vodi na njega, znači nemam ništa.“

Presudno je kada i na koji način je imovina stečena.

Šta ako je stan kupljen pre venčanja, ali je kredit otplaćivan u braku?

To je jedna od komplikovanijih situacija i ne rešava se prostom formulom „pola stana“.

Ako je nekretnina kupljena pre braka, ali su tokom braka njena vrednost ili vlasnička struktura menjane zajedničkim novcem, sud može morati da utvrđuje koliko je ko doprineo.

Sudska praksa pokazuje da se gleda poreklo sredstava i odnos između posebne i zajedničke imovine. Vrhovni sud je u jednom predmetu razmatrao situaciju u kojoj stan nije kupljen samo novcem koji je predstavljao posebnu imovinu jednog supružnika, već delom i zajedničkim sredstvima, pa je drugom supružniku utvrđen suvlasnički udeo.

Zato su kod kredita posebno važni datum kupovine, visina učešća, izvor novca i način na koji su rate kasnije plaćane.

Posle 20 godina braka ne deli se sve automatski pola-pola

Još jedna raširena zabluda glasi: „Ako smo bili dugo u braku, sve se deli na pola.“

Ne baš.

Kod zajedničke imovine pretpostavlja se da su udeli supružnika jednaki, ali jedan od njih može dokazivati veći doprinos. Zakon pri tome ne gleda samo platu, već i rad u domaćinstvu, decu i brigu o imovini.

Kod posebne imovine, poput stana kupljenog pre braka, polazna tačka je sasvim drugačija – vlasništvo ostaje posebno, osim u meri u kojoj je drugi supružnik uspeo da doprinese uvećanju njegove vrednosti na način koji zakon priznaje.

Zato dve osobe koje se razvode posle identičnih 20 godina braka mogu imati potpuno različite ishode.

Šta je najvažnije sačuvati

Kod spora oko nekretnine važni mogu biti kupoprodajni ugovori, datum sklapanja braka, izvodi iz banke, ugovori o kreditu, računi za renoviranje, dokazi o ulaganjima, dokumentacija o dogradnji, ali i drugi dokazi o doprinosu.

Ako postoji dogovor, supružnici zajedničku imovinu mogu podeliti sporazumno. Ako dogovor nije moguć, o deobi odlučuje sud.

Upravo zato pitanje „čiji je stan?“ kod razvoda često ima mnogo složeniji odgovor nego što pokazuje jedna stavka u katastru.

Stan koji je kupljen pre braka jeste polazno posebna imovina svog vlasnika. Ali dvadeset godina zajedničkog ulaganja mogu potpuno promeniti odgovor na pitanje šta drugi supružnik na kraju ima pravo da traži.