Znate li šta je "helikopter roditeljstvo" i koliko ono utiče na samopouzdanje vašeg deteta?

Dete se penje na igralištu i zastane jer ne zna gde da stavi nogu. Roditeljski instinkt je brz: prići, podići ga i rešiti problem.

Zaboravilo je domaći? Pozvati drugog roditelja. Posvađalo se sa drugom? Odmah intervenisati. Dobilo lošu ocenu? Razgovarati sa nastavnikom pre nego što dete uopšte pokuša samo da objasni šta se dogodilo.

Sve to najčešće dolazi iz ljubavi, ali ako roditelj svaki put ukloni prepreku pre nego što dete dobije priliku da je savlada, pomoć može postati nešto sasvim drugo.

Kada zaštita postane „helikopter roditeljstvo“

Izraz „helikopter roditelj“ koristi se za roditelja koji neprestano „lebdi“ iznad deteta, prati njegove aktivnosti i veoma brzo interveniše kada se pojavi problem. Granica, naravno, nije jednostavna. Malo dete mora biti zaštićeno od stvarne opasnosti. Roditelj treba da reaguje kada je ugrožena njegova bezbednost, kada postoji nasilje ili situacija koju dete razvojno ne može samo da reši.

Problem nastaje kada odrasli počnu da uklanjaju i one prepreke koje su normalan deo odrastanja.

Neuspeh na kontrolnom zadatku nije isto što i opasnost. Neslaganje sa drugom nije isto što i nasilje. Gubitak utakmice nije tragedija, a zaboravljena oprema za trening ponekad je lekcija koju dete mora samo da oseti.

Dete mora nekada da pogreši

Odraslima je ovo mnogo lakše da kažu nego da gledaju. Kada znate da će dete pogrešiti, prirodno je poželeti da ga sprečite. Međutim, male greške u bezbednom okruženju imaju važnu funkciju.

Ako dete zaboravi domaći i samo mora nastavniku da objasni šta se dogodilo, ono se suočava sa posledicom sopstvene odluke. Ako potroši sav džeparac prvog dana, možda će sledeći put bolje planirati. Ako samo pokuša da reši nesporazum sa prijateljem, vežba komunikaciju koju će jednog dana morati da koristi bez roditelja pored sebe.

Cilj nije pustiti dete da se „muči“ radi lekcije. Cilj je ne oduzeti mu svaku priliku da otkrije da problem može da reši i bez nas.

Pitanje koje menja roditeljsku reakciju

Kada dete dođe sa problemom, jedna od prvih reakcija često je: „Dobro, ja ću to srediti.“

Mnogo korisnije može biti pitanje:

„Šta misliš da bi mogao da uradiš?“

Umesto da roditelj odmah ponudi gotovo rešenje, može da pomogne detetu da samo dođe do njega. Šta se dogodilo? Koje opcije imaš? Šta bi moglo da se desi ako izabereš jednu, a šta ako izabereš drugu? Da li želiš da zajedno razmislimo? Razlika izgleda mala, ali je suštinska. U prvom slučaju dete dobija rešenje. U drugom uči kako se do rešenja dolazi.

„Pusti ga da padne“ ne treba shvatiti bukvalno

Saveti o samostalnosti dece ponekad odlaze u drugu krajnost. Ideja nije da roditelj ignoriše opasnost ili uskrati pomoć detetu kada mu je ona stvarno potrebna.

Ako postoji rizik od ozbiljne povrede, zlostavljanje, vršnjačko nasilje, zdravstveni problem ili situacija koju dete ne može razvojno da razume, odrasli moraju da reaguju. Samostalnost se ne gradi odsustvom roditelja. Gradi se tako što je roditelj dovoljno blizu da pruži sigurnost, ali ne toliko blizu da svaki zadatak obavi umesto deteta. To je mnogo teža ravnoteža nego jednostavno „pomoći“ ili „ne pomoći“.

Zašto roditelji danas toliko intervenišu?

Razlog često nema veze sa željom za kontrolom.

Savremeni roditelji imaju pristup ogromnoj količini informacija o svim mogućim rizicima. Društvene mreže dodatno stvaraju utisak da svaka odluka može presudno uticati na budućnost deteta. Istovremeno postoji snažan pritisak da dete bude uspešno – da ima dobre ocene, trenira, govori jezike, bude društveno prihvaćeno i jednog dana upiše dobru školu.

U takvom okruženju svaki mali neuspeh lako počinje da izgleda kao nešto što roditelj mora odmah da popravi, a dete može dobiti potpuno nenamernu poruku:

„Bez mene ne možeš.“

Samopouzdanje se ne gradi samo pohvalama

Često mislimo da ćemo detetu podići samopouzdanje ako ga stalno uveravamo da može sve, ali jedan od najsnažnijih izvora samopouzdanja jeste iskustvo.

Dete se suoči sa problemom. Pokuša. Ne uspe. Pokuša drugačije i na kraju shvati da je nešto uradilo samo.

Tada više ne mora da veruje roditelju koji govori „ti to možeš“. Ima sopstveni dokaz da može.

Upravo zato male, razvojno primerene odgovornosti mogu biti dragocene – spremanje sopstvenih stvari, jednostavni kućni poslovi, raspolaganje manjom količinom novca ili rešavanje sitnih svakodnevnih problema.

Najteže je gledati kada znate rešenje

Roditelj ima jednu ogromnu prednost nad detetom: iskustvo. Odraslom je često odmah jasno gde dete greši. Zna kako treba odgovoriti, kojim putem krenuti i šta će verovatno uslediti. Zato je tako teško ćutati, ali roditeljstvo nije takmičenje u tome koliko problema možemo da rešimo svojoj deci.

Jednog dana roditelja neće biti u školskoj klupi, na fakultetu, razgovoru za posao, prvom radnom mestu ili pored deteta kada bude moralo da donese neku veliku životnu odluku. Do tada bi trebalo da ponese nešto mnogo korisnije od gotovih odgovora. Sposobnost da samo traži rešenje.

Zato sledeći put kada dete naiđe na malu prepreku, možda nije potrebno odmah je ukloniti. Ponekad je dovoljno ostati dovoljno blizu da zna da ste tu i dovoljno daleko da otkrije koliko toga zapravo može samo.